Старокалендарци Румуније

                  „СТАРОКАЛЕНДАРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА РУМУНИЈЕ“

"Митрополит" Власије

Године 1924. митрополит Румуније Мирон увео је григоријански календар уместо јулијанског. Та новина је у Румунији била прихваћена без протеста. Старом календару остао је веран само Покровски скит у северној Молдавији на челу са јеромонахом Гликеријем. У новембру 1925. године, Гликерије и његов саподвижник приморани су да напусте скит и пређу у Корои Рвин, где су себи саградили параклис и дом у коме су живели. У међувремену, њима се придруже још три јеромонаха. 1926. године, Патријарх румунски издао је наредбу да се Пасха празнује по папској пасхалији што је у Румунији изазвало талас незадовољства и протеста. Бесарабски митрополит је отворено критиковао патријарха и у својој митрополији наредио да се Пасха празнује по јулијанском календару. Патријархову одлуку су игнорисали и Руси свештеници који су опслуживали парохије руских емиграната. Незадовољни таквом политиком румунске патријаршије, верници су почели све чешће прелазити код старокалендараца. 1936. године, јеромонах Гликерије стаје на чело старокалендраског покрета, саградивши око 40 храмова и то углавном у Молдавији. Исте године путује у Грчку надајући се епископској хиротонији, но брзо су га протерали из Грчке. 1935. године, државне власти су почеле са рушењем старокалендарских храмова а свештенике су затварали. Од 1935. до 1939. године, десетак свештеника старокалендараца је умрло или убијено у затворима. Већ у 1940-ој години, није било ни једног њиховог храма а њихов предводник је био затворен у манастиру. Почетком Другог светског рата сви су ослобођени из затвора и разбежали се по шумама. По завршетку рата Гликерије је почео градњу Слатиорског манастира који је требао постати центар старокалендараца у Румунији.

До 1950. године све старокалендарске цркве које су биле порушене обновљене су. Цркви је недостајало свештеника, које због недостатка епископа није имао ко да рукополаже. Зато је донесено решење да црквом управља умировљени митрополит Галактион иначе противник реформе календара и пасхалије. 1955. године, Галактион је прихватио предлог и прешао код старокалендараца. Одмах је отишао у Молдавију где је рукоположио неколико свештеника и ђакона. Међутим, ускоро је био ухапшен. Стављен је у кућни притвор у Букурешту, одакле је продужио тајно посвећивати свештенике. Но ипак му је понестало снаге и да не би црква остала опет без архијереја, решио је самостално да хиротонише епископа. Први хиротонисани епископ био је Евлогије а затим су обојица рукоположили Методија и Гликерија кога је Галактион одредио за свога наследника. Митрополит Галактион је умро 1957. године и сахрањен је у Слатиорском манастиру а глава цркве постао је митрополит Гликерије. 1978. године, епископ Козма поново је саградио Слатиорски манастир кога су комунистичке власти срушиле. Кад се разболео митрополит Гликерије црквом је управљао епископ Силвестар.

Са „калистовским синодом" грчких старокалендараца, румунски старокалендарци су ступили у евхаристијско општење 1977. године а касније и са „Кипријановим синодом". 1984. године у Слатиорском манастиру избио је пожар и то истовремено на шест места. Епископи Силвестар и Демостен окривили су епископа Козму за подметање пожара као и сарадњу са тајном полицијом (Секуритатеом), што наводно није одговарало истини. Конфликт се међу епископима појавио услед разних прича поводом ступања у општење са Кипријановим синодом, против кога је иступао епископ Козма. Козма је затим основао комитет за „Спасење истинских православних хришћана Румуније", чија се политика косила са политиком синода. Ускоро је Козма протеран у своје родно село. Након смрти Гликерија, за новог митрополита изабран је Силвестар. После пада режима Николаја Чаушескуа, 1990. године суд је легализовао старокалендарску цркву под председништвом Силвестра. По смрти Силвестра и избора митрополита Власија за поглавара цркве, епископ Козма је објавио да прекида сваки однос са синодом Власија ради њиховог опшптења са „Кипријановим синодом". 1992. године, епископ Козма је основао ,,Румунску истинску старокалендарску цркву" која је била у општењу са „Калиниковим синодом" у Грчкој. После његове смрти, на чело „цркве" стао је митрополит Христофор (месогејски).

Године 1997. посмртни остатци митрополита Гликерија су есхумирани и утврђено је да је тело нераспаднуто, након чега је у „Власијевом синоду" уследила канонизација Гликерија за светитеља. Ова црква данас броји 130 храмова, 160 свештеника, 26 ђакона, 290 монаха и 510 монахиња.