уторак, 7. фебруар 2012.

Расколи у Белорусији


                            „БЕЛОРУСКА  АУТОКЕФАЛНА  ПРАВОСЛАВНА  ЦРКВА"

"Архиепископ" Јован Пурић
Белоруски националисти 1918. године, прогласивши независност Републике Белорусије, безусловно су хтели да добију и независну православну цркву. Западна Белорусија је у међуратном периоду била у саставу Пољске и на тој територији сви православни су били уједињени у Пољску православну цркву. Идеја стварања „независне белоруске православне цркве" постала је могућа на територији СССР-а, где су сви расколи потицани од комунистичких власти. Тако је 23. јула 1922. године, сабор у Минску основао самосталну белоруску митрополију, на чије је чело стао јерарх Руске православне цркве Мелхиседек. Митрополија је подељена на три епархије. Међутим сам Мелхиседек није био велики поборник аутокефалије, а ускоро се и световна власт престала интересовати белоруском аутокефалијом. Године 1927. митрополит и два епископа су позвани од совјетских власти у Москву и ускоро су били стрељани. Оставши само један епископ у белоруској аутокефалији, сазвао је поново сабор, који је августа месеца исте године поново прогласио аутокефалију белоруске цркве. Међутим гоњења на цркву су се удвостручила и завршила се 1938. године када је црква дефинитивно уништена.

 Друго поглавље историје ове цркве се отворило с нацистичком окупацијом. Немци су потицали све расколе, и дали су сагласност на обнављање аутокефалије у Белорусији. Нови мински сабор са-стао се 30. августа 1942. године, на којем је била потврђена независност белоруске аутокефалне православне цркве. Две године касније с повратком совјетске војске у Белорусију аутокефалија је била уништена, храмови које је немачка окупациона власт дала белоруским аутокефалистима на кориштење конфисковани су, део јерархије који нису успели побећи стрељани су (у то време аутокефалија се састојала од 9 епархија и 10 епископа). После тога погрома белоруски аутокефалисти су се обновили на западу. У емиграцији јерархија БАПЦ ушла је у састав РПЦЗ, (правдајући се како им је аутокефалија 1942. била наметнута). Ипак једна група емиграната није хтела заборавити идеју аутокефалије и за помоћ око стварања аутокефалије   обратили су се украјинским аутокефалистима. Поглавар УАПЦ. Поликарп сикорски, благословио је епископу Сергију остатак БАПЦ примити под свој омофор. Године 1948. у Констанци (Немачка) сазван је нови сабор. Он је васпоставио белоруску аутокефалију, изабравши епископа Сергија за свога архиепископа и изабравши архимандрита Василија за епископа. После распуштања немачких логора Белоруси су се разишли по читавом свету. Архиепископ Сергије је отишао у Аустралију а епископ Василије у Америку. 1968. године рукоположили су још два епископа. После смрти архиепископа Сергија 1972. године, сазван је „други загранични сабор белоруске цркве", на коме је изабран нови поглавар и дарована му је титула митрополита. Годину касније белоруска је црква подељена на две епархије и то: америчко-аустралијску (митрополит Андреј) и канадско-европску (архиепископ Николај). Десет година после дошло је до првих подела унутар цркве, пошто је у Гајленд-Парку старији свештеник умировљен и није хтео да напусти парохију, а његове присталице нису хтеле да приме новога свештеника. То је резултирало да архиепископ Николај прогласи митрополита Андреја неспособним за управљање црквом те му узме три парохије (Гајланд-Парк, Кливленд и Детроит) и стави их под своју јурисдикцију. 1982. године, архијерејски сабор који су сачиљавали два епископа Аддреј и Изјаслав изопште архиепископа Николаја. Међутим, после смрти митрополита Андреја на сабору у Гајланд-Парку баш Николај буде изабран за поглавара цркве. Зато је Изјаслав сазвао ванредни сабор у Мјунстеру (Енглеска) на коме је изабран он за поглавара маја 1984. године. Тако се „белоруска црква" поделила на две јурисдикције. После смрти Николаја обе су се групе ујединиле у једну на челу које је стао митрополит Изјаслав. Данашњи састав белоруске цркве чине: две парохије у Канади, три у Америци, две у Енглеској, две у Аустралији. 2004. године за ову цркву је рукоположен викарни епископ од стране Методија УАПЦ у Украјини. По повратку у Америку, дана му је административна управа над БАПЦ.
После независности Белорусије 1991. године, аутокефалисти су почели дејствовати у независној држави, али без посебног успеха. Протојереј Јован Спасјук, кога је канонска црква лишила свештеног чина прогласио се в.д. местобљуститељем и управником послова БАПЦ у Белорусији (иако га БАПЦ не признаје). Покушао је да региструје у државним институцијама парохију којој је на челу у селу Погранично (Гордненски рејон). Ускоро Спасјука у своју „Светску америчку патријаршију" прима „патријарх" Јуриј Риђи, а Спасјук је преименовао своју цркву у „Белоруску народну цркву". У тој „патријаршији" хиротонију за епископа добио је и извесни Александар Сологуб, који је ујавност износио компромитујући материјал за епископе Руске православне цркве. Он је у цркву примљен и хиротонисан за епископа иако није добио сагласност „црквеног већа" у који улазе сви свештеници и део верника, а које иначе уз сагласност са епископима решава питање подобности кандидата за епископе. Зато од свештенства и верника није ни примљен за епископа рачунајући и његову скандалозну репутацију. После неколико месеци када су у парохијама почели избијати скандали и нереди, митрополиту Николају је постало јасно зашто Сологуб неможе бити епископ. Тада га је Николај одлучио од БАП цркве, док овај даје у штампу разобличавајуће материјале, но сад више не за епископе РПЦ, него за белоруске аутокефалисте. После неког времена заједно са умировљеним, а касније и рашчињеним епископом СПЦ Дамаскином Давидовићем хиротонисао је за епископа, пореклом Србина и бившег јеромонаха из горњокарловачке епархије СПЦ, Јована Пурића. После смрти митрополита Николаја Сологуб се прогласио за поглавара БАПЦ, а епископа Јована Пурића поставио за управника послова те цркве. Кроз извесно време Сологубу се прикључио, лишени свештеног чина Јован Спасјук, да би 2004. године, Спасјук и Јован Пурић организовали скуп својих присталица и на њему сменили Сологуба.
"Епископи" Дамаскин и Јован
Дезинтеграција БАПЦ у Америци се продужила. Крајем 2004. године, викарни епископ Василије искључио је низ сумњивих лица из парохијског савета при храму Светог Кирила Туровског у Бруклину. Узрок конфликта постала је националистичка делатност појединих парохијана које је на крају епископ Василије окривио за фашизам, а они заузврат Василија за издају националних интереса. Секретар „конзисторије" Борис Дањиљук изјавио је да се хомосексуализам и гатарство не осуђује уставом БАПЦ. За овакве изјаве није сносио одговорност својих надређених. Све док није у парохијском храму жировицке иконе Божије Матере у Гајланд-Парку 2005. године служио литургију свештеник УПЦ. „кијевске патријаршије", после чега је митрополит Изјаслав избацио Дањилука из црквене заједнице. Исте године после одласка митрополита Изјаслава у Константинопољску Патријаршију где је примљен као мирјанин, одлуку о избацивању Дањилука из црквене заједнице потврдио је и администратор БАПЦ местобљуститељ Василије. БАП црква је недуго после фактички престала постојати: епископ Василије није имао чиме управљати и зато је цркву преименовао у „Грчко-православне парохије у Белорусији". Под именом БАПЦ остале су да постоје две парохије (Бруклин и Гајланд-Парк), којима су главно занимање финансијске махинације. Врло им је изражен националистички правац и према православљу имају доста лош однос, користећи само поједине вањске елементе. Група која је сабрана око Дањиљука полемише са белоруским аутокефалистима - епископом Петром и свештени-цима Леонидом и Викентијем (који себе називају „Белоруска аутокефална црква у отаджбини"). Сматрају се јединственом БАПЦ.
Још се једна ,,БАПЦ" појавила ниоткуд. Лишен свештеничког чина римокатолички ђакон Димитрије регистровао је у Кливленду на свом имању парохију и епархију под именом „Америчка белоруска епархија БАПЦ". Паству нема и реално му служење није приоритет (само три пут у месецу што налаже закон). Своју религиозну организацију користи у комерцијалне сврхе, јер регистрована религиозна организација не плаћа држави порез.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.