Расколи у Бугарској

„БУГАРСКА  ПРАВОСЛАВНА  ЦРКВА  ПАТРИЈАРХА ПИМЕНА"

"Митрополит" Инокентије

Расколничка делатност у Православној Пркви у Бугарској појавила се почетком 90-их година. Убрзо после пада комунистичког режима у Бугарској, нова власт подржавана од појединих клирика почела је износити приче о томе да је бугарски патријарх Максим агент КГБ-а и да због тога не може слободно управљати Црквом. На крају је дошло до покушаја да се патријарх Максим уклони с положаја, но ипак се све на срећу завршило неуспехом. Тада су најрадикалнији јерарси митрополити Панкратије, Калиник, Пимен и Стефан изашли из састава Светог Синода и основали су свој сопствени „синод" ради којега су ускоро хиротонисали велики број епископа из редова најоданијих присталица њиховог покрета, за сваки случај ако се неко од расколника покаје и врати у крило цркве, да не би остали без "канонске" структуре. Иако су друга два расколничка јерарха Панкратије и Калиник били стварни идеолози раскола, у јулу месецу 1996. године старији по хиротонији митрополит неврокопски Пимен изабран је за патријарха.

У многоме је тај раскол инспирисан и подржаван од партије Савеза Демократских Сила, чије су политичке амбиције ишле даље од бољитка земље, што је јавно прокламовано. Изазван од старне партијаша црквени раскол постао је и друштвени, само друштво се поделило на два зараћена табора. У време заседања управног одбора странке СДС-а или других неких званичних свечаних седница, цркву је представљао расколнички патријарх Пимен. Осим тога у време владања партије СДС-а државом, и пререгистрације верских заједница, није без разлога учињена намерна погрешка да су расколничку организацију назвали „Бугарска православна црква". Превазилажење раскола назрело се 1998. године. Уз помоћ Константинопољског Патријарха и поглавара других Помесних цркава организован је помирбени Сабор на коме се раскол требало превазићи. Октобра месеца исте године Пимен се одрекао титуле патријарха и вратио се у канонску јерархију с титулом „бивши неврокопски митрополит". Такође се у канонско јединство са Синодом Бугарске православне цркве вратило и 12 новорукоположених епископа, који су примљени у суштом чину у својству титуларних епископа а бившем митрополиту Врачанском Калинику чак је било понуђено да се врати на своје старо место Врачанску митрополију у својству епархијског митрополита. Мислило се да је раскол превазиђен, међутим шта се десило? Примљени нови епископи имали су одређена потраживања. Митрополит Врачански Калиник и епископ Агатопољски Никон одбили су да саслужују у заједничкој Литургији која је заказана за 18. октобар у част установљења јединства цркве. На крају се поновило исто, уз подршку владајуће партије, установљеног јединства није било. Нови лидер расколника постао је софијски митрополит Инокентије. Ипак после смене власти, у земљи се почео мењати положај цркве. До тад владајућа партија СДС-а изгубила је парламентарне, а затим и председничке изборе, а нови председници владе и државе на државне свечаности позивају патријарха Максима, што није била пракса претходне власти. После пада државне власти, најзначајнији поборник раскола у власти остао је градоначелник Софије где је раскол и био најјачи. Међутим ни нова власт није посебно журила да се превазиђе раскол, али га није ни подржавала. У главном граду Бугарске, Софији, алтернативни синод држао је 18 храмова. Тек 2004. године извршавајући одлуку суда, бугарска је полиција уз примену силе успела избацити све свештенике алтернативног синода из отетих храмова. У марту 2005. г. раскол је скоро нестао. Од 50-60 расколничких свештеника с покајањем се вратило у канонску цркву 45, као и два епископа.