Расколи на Украјини

„УКРАЈИНСКЕ АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕ“

"Епископ" Василије Липковски

Историја „Украјинске аутокефалне православне цркве" на територији Републике Украјине дели се на три периода. Први период почиње од њеног оснивања 1920. до њеног уништења од стране совјетске власти 1931. Други период почиње од њеног обнављања 1942. до њеног поновног уништења совјетском војском. И трећи период почиње од њеног поновног обнављања 1989. до данас.

1) Жеља да се направи национална црква појавила се још код Петљуре (Председник Врховне Раде=Савета), али се његова идеја није реализовала (постојала је у то време и мања иницијативна група, која је успела да за своју идеју придобије неколико свештеника који се још нису били одвојили од канонске Руске православне цркве). Могућност да се организује независна црква појавила се тек када су на власт дошли Совјети. Када су се почеле служити литургије на украјинском језику свештеници су формирали „Свеукрајински црквени савет", који ће уз помоћ украјинских власти освајати и заузимати храмове РПЦ. Маја месеца 1920. године организована је седница „црквеног савета" на којој је проглашена аутокефалија украјинске цркве и њена пуна независност од Московске Патријаршије. Украјинска црква је проглашена „удовом" (она која нема епископа). Међутим нико од украјинских епископа Московске Патријаршије, није хтео да учествује у расколу и одбили су узети учешћа у предстојећем сабору новоосноване цркве. „Свеукрајински црквени сабор" је отворен 14. октобра 1921. године. Како су цркви епископи неопходни, а ни једна канонска црква није дала сагласност да им се рукоположе епископи, они су донели решење да посвете сами себе (зато им је дат назив „самосвјати"). Ради посвећивања епископа изабран је интересантан начин - ланац направљен од свештеника и мирјана полагали су руке једни на друге. Први у ланцу наводно је „примао" благодат од гроба светог Владимира Кијевског, а задњи у ланцу је „хиротонисао" за епископа првог од кандидата Василија Липковског. Другу хиротонију епископа Нестора обавио је претходно рукоположени митрополит заједно са целим сабором. До затварања сабора рукоположено је још 11 епископа, а пет их је хиротонисано одмах по затварању сабора. На тај начин црква је добила јерархију од 18 епископа. Године 1923. почели су притисци на новоосновану цркву (ухапшен је Липковски) и други свештеници. Октобра месеца 1927. године организован је други скуп ,,Свеукрајинског црквеног сабора", на коме се за поглавара бира Николај Борецки. 1930. године, почиње борба с украјинским национализмом која захвата и „Украјинску аутокефалну православну цркву". Крајем јануара 1930. године, сазван је још један сабор УАПЦ на коме су, под притиском совјетских власти, биле изнесене многобројне кривице ове цркве и донесено је решење о њеној самоликвидацији. Сви архијереји УАПЦ су похапшени. А 1934. од липковаца је одузет храм Свете Софије који им је раније предан на кориштење. Црква је као једна целина престала да постоји, остале су само мале исцепкане групе, које су се кроз осам година успеле сјединити у нову ,,УАПЦ".

2) Нова етапа историје аутокефалиста почела је немачком окупацијом Украјине. Окупацијска војска је била заинтересована за раскол и хтели су га по сваку цену обновити. У међувремену док су се војске смењивале, Украјинци су прејемство нашли у Пољској православној цркви, пошто ниједан ухапшени украјински епископ није преживео. Митрополит Дионисије је 24. децембра 1941. године, одредио архиепископа Поликарпа сикорског за „Привременог админис-тратора православном аутокефалном црквом на ослобођеним територијама украјинске земље". У фебруару 1942. године у Пинску су обављене две епископске хиротоније. Четири јерарха су сазвали сабор, који је васпоставио аутокефалију украјинске цркве. За поглавара цркве је изабран Поликарп унапређен у чин митрополита. Сабор је васпостављеној цркви признао наследништво „липковштине" тако како је ова примила преживеле липковске свештенике и ђаконе у суштом чину. Затим је уследио низ епископских хиротонија, да би се попуниле новоосноване епархије. Маја исте године, немачке окупационе власти признале су цркву и активно су јој почели враћати од комуниста одузету имовину. Међутим веза УАПЦ и бендероваца, који су 43-е разочарали хитлеровце и повели против њих партизански рат, лишила је цркву свесрдне подршке окупатора. С напредовањем совјетске војске украјински епископи су почели напуштати земљу. У јесен 1943. почели су пристизати у Варшаву и до 1944. су се ту сви већ налазили. У пролеће исте године „Украјинска аутокефална јерархија" дала је митрополиту Дионисију, као творцу нове аутокефалне цркве у Украјини, титулу „патријарха све Украјине". Летом 1944. године, епископат аутокефалиста се пребацио у Немачку где је започео нови живот УАПЦ у изгнанаству.

3) Почетком 1989. године, уз подршку ,,Руха" у Кијеву је почео с радом „Иницијативни комитет за васпостављање украјинске аутокефалне православне цркве" (признавајући јој прејемство од УАПЦ Липковског и Сикорског). У државне уреде су стизали документи за регистрацију првих црквених општина. После тога, како је 89.-те године, Руску православну цркву заједно са својом парохијом напустио протојереј Владимир Јарема, настојатељ храма светих апостола Петра и Павла у граду Лавову, раскол је почео да добија заокрет. У јесен исте године васпостављеној цркви стао је на чело умировљени епископ житомирски Јован Бондарћук. Ипак, епископ Јован није дуго био номинални поглавар УАПЦ, место поглавара цркве дато је митрополиту Мистиславу (Скрипнику), последњем епископу УАПЦ. 40-их година, који је заједно с немцима избјегао из Украјине и преселио се у Америку. Епископ Јован је био унапређен за архиепископа и поверено му је да управља пословима УАПЦ. На западу Украјине ствари су се много брже одвијале око добијања нових свештеника, почетком деведесетих у УАПЦ прешло је око 200 парохија канонске Украјинске православне цркве Московске Патријаршије. Отимали су храмове и ширили свој утицај. Цркви која се ширила потребни су били јерарси, а Мистислав није журио да хиротонише нове епископе. Због тога је епископ Јован Бондарћук почео тражити још једног епископа. Тако је пронашао некога „катакомбног" „епископа Викентија" (касније се сазнало да је самозванац), с којим је рукоположио неколико епископа. Јуна 90-те године сазван је сабор на којем је Мистислав проглашен „патријархом кијевским", који је устоличен новембра месеца исте године. Године 1991. пошто је Мистислав сазнао како су рукоположени задњи епископи послао је у Украјину свог архиепископа који је заједно с Јованом прерукоположио све епископе у чијој је хиротонији учествовао самозванац Викентије Чекалин. Посете патријарха из Америке у Украјину су биле ретке и кратке. Његов покушај да себи обезбеди реалан утицај на новостворену цркву није успео. Почетком 1991. године УАПЦ у области западне Украјине имала је око 500 парохија, а у осталим деловима земље само 30.

Године 1991. митрополит Филарет (Денисенко) тада челни човек Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије упорно је покушавао да добије аутокефалију (иако је до недавно о аутокефалији супротно говорио). Напослетку ипак аутокефалију није добио и почетком 92-ге године престао се подчињавати московском Патријарху. Маја месеца 1992. сазван је Сабор УПЦ Московске Патријаршије, на којем је митрополит Филарет дефинитивно уклоњен (касније је лишен свих свештених чинова) од управљања црквом и изабран је нови митрополит Кијевски и све Украјине Владимир Сабодан. А митроплит Филарет је са малом групом присталица постао независни јерарх. Заједно с њим у раскол је отишао и епископ Почајевски Јаков. Филарету је пошло за руком да заузме Владимирски катедрални храм кијевских Митрополита, резиденцију у којој је кијевски Митрополит обитавао и сав новац УПЦ МП. Јуна месеца текуће године, Филарет је са својом групом организовао (наводно као митрополит УПЦ МП) сабор, који је требао да донесе решење да се уједине Филарет са УАПЦ, да то буде једна црква са називом „Украјинска православна црква - кијевске патријаршије". Патријарх је требао остати Мистислав који уствари није ни знао за уједињавајући сабор, но касније је ипак прихватио чињенице. После уједињења Филарет је наново рукоположио све епископе аутокефалисте (за неке је то било и треће рукоположење). Три епископа аутокефалиста одбили су да се уједине са Филаретом, али се касније један ипак ујединио. У јулу месецу исте године, расколу је пришао лвовски епископ московске патријаршије Андреј Горак отуђивши и сву имовину епархије на којој је до тад био. Годину дана касније, патријарх Мистислав је практично прекинуо општење са својом црквом у Украјини. За годину и по после уједињења УПЦ КП напустило је 12 епископа и с покајањем се вратили у РПЦ. У првој половини 1993. године, назирао се нови раскол у УПЦ КП. Опозиција Филарету се сабрала око лвовског архиепископа Петра (кога је Филарет изопштио) и свештеника Владимира Јареме. Око 500 парохија (30% од укупног броја УПЦ КП) пришли су Петру и свештенику Јареми, признавајући за патријарха само Мистислава, али не и Филарета у својству његовог „заменика" и настојећи да се врати старо име цркве УАПЦ. Фактички већ у пролеће у Украјини се оформиле две аутокефалне цркве. Формално обема је на челу био Мистислав Скрипник, и реално у обе цркве пословима су управљали сасвим други људи. У јуну месецу исте године умро је патријарх Мистислав. Та вест је била почетак потпуног разилажења између УАПЦ и УПЦ-КП.