ГРЧКИ СТАРОКАЛЕНДАРЦИ

„ИСТИНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ГРЕЧКЕ"

                        (фракција Матеја)

Кратка историја

После раскола 1937. године, конзервативни митрополити Герман и Матеј, који нису признали благодатним Свете Тајне новокалендараца основали су свој одвојени синод. Међутим већ 1943. године, код њих се деси нови раскол, два епископа су се разишла, мањи део верујућих отишао је са Германом, а већи је остао с Матејем. Стална деоба епископа и неред унутар јурисдикције застрашивала је многе верника, чији се број почео нагло смањивати. Оставши усамљен, митрополит Матеј је брзо потпао под утицај свог окружења и ускоро је поверовао да је остао једини православни епископ на свету. Сви покушаји уједињења с другим старокалендарцима одбацивани су. Таква непомирљива позиција постала је узрок одласка клирика и верника „флоринском синоду" или Герману митрополиту Кикладском. У септембру 1942. године ми-трополит Матеј је самостално за кипарске вернике рукоположио у чин епископа Спиридона тримитунског, чиме је поставио темеље „Кипарској истинској православној цркви", која се до данас налази у јединству са матејевским синодом. Затим је с новим епископом рукоположио још три за Грчку. Нови синод је изабрао Матеја за „архиепископа атинског".

ГРЧКИ СТАРОКАЛЕНДАРЦИ

                          

                          „ИСТИНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ГРЧКЕ"

                    (флоринти/киусити)

Кратка историја

После разлаза 1937. године у „флоринском синоду", остала су само два епископа (Хризостом флорински и Герман димитриадски) који су признавали постојање благодати у Светим Тајнама код новокалендараца, а с њима и велики део верног народа. Година 1943. донела је нове поделе, митрополит Герман димитриадски је хтео да се поново врати у јединство са канонском Црквом за што је и поднео одговарајућу молбу, којој није удовољено, а ради тог Германовог корака Хризостом флорински прекинуо је евхаристијско општење с њим. Следеће године је митрополит Герман умро и сахрањен је од канонске јерахије.На срећу, митрополит Герман није имао присталица тако да се његова дејства нису дотицала цркве. Међутим стални расколи су свом жестином ударили на ауторитет старокалендараца. 1943. године било је три старокалендарска епископа, који су били на челу својих епархија и опслуживали верни народ, но међусобно се нису признавали. Године 1944. два митрополита Христофор христианопољски (бивши мегаридски) и Поликарп диавлијски вратили су се у синод, који су називали „Истински православни" од кога су се још 1935. одвојили. У новембру 1945. године митрополит флорински Хри-зостом је изјавио за атинске новине да он неће више рукополагати епископе, што се протумачило да он жели да иде на помирење са канонском Црквом. Наредне године, две његове посланице које је издао у пролеће и лето то су оповргле. У њима је било изричито забрањено његовим клирицима обављати икаква богослужења за потребе новокалендараца као и забрана заједничког молитво-словља. Владика Герман кикладски, који је седео у затвору ради рукополагања свештеника пуштен је на слободу 1950. године и заједно се са својом паством присајединио синоду флоринског митрополита Хризостома. Архиепископ Спиридон који је 1949. дошао за поглавара Грчке Цркве, одмах је започео масовну кампању против старокалендараца. Епископ кикладски Герман умире у кућном притвору а митрополит флорински Хризостом ухапшен је и заточен у једном манастиру из кога је ослобођен тек 1952. године. У новембру исте године, два епископа пребегла из канонске цркве прво су са себе скинули пастирске обавезе, а затим се вратили у канонску јерархију. Хризостом флорински је поново остао сам. После његове смрти 1955. године, црква је остала без епископа, па су мирјани на челу са свештеницима црквену управу дали комисији од дванаест архимандрита, чији је задатак био да установе вишу јерархију.

ГРЧКИ СТАРОКАЛЕНДАРЦИ

„Истинска православна црква Грчке“ (Старокалендарска 1937)

Кратка историја

Званично историја ,,Грчке старокалендарске цркве" почиње 23. марта 1924. године, када је Јеладска црква извршила календарску реформу Мелетија Метаксакиса Патријарха константинопољскога, која је прихватила тако звани „новојулијански „календар, по коме се пасха празновала по јулијанском календару, а непомични празници по грегоријанском. Одмах по реформи црквеног календара, издвојила се мања група „верника" прекинувши општење са канонском Црквом (Атинском Архиепископијом), а пола године након реформе, овим расколницима приступиће и два презвитера. Од првих дана душом против новог календара такође су били и монаси са Свете Горе. У многом не сагласни са политиком Цркве ипак нису прекидали општење с њом, него су у јединству с Црквом продужили служити по старом календару. Појединци су служили по јулијанском календару до своје смрти (као на пример отац Николај Планас +1932.). Митрополит Герман димитријадски увео је нови календар у својој епархији тек 1928. под притиском грчке владе.

„МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА“

„МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА“

КРАТКА ИСТОРИЈА