петак, 30. јул 2010.

Бугарски расколници траже јединство




Чланови тзв. „алтернативног Синода митрополита Инокентија", расколничке групе у Бугарској,обратили су се патријарху бугарском Максиму тражећи опроштај и молећи да буду примљени у канонско јединство са Бугарском ПравославномЦрквом.
Поријечима расколничког епископа Јована, на последњем засиједању „алтернативног Синода" донијета је одлука о помирењу са Светим Синодом Бугарске Православне Цркве. Одлуку су подржали митрополит Инокентије, епископ Јован и о. Николај Николов, док су преостала два члана била против.„Алтернативни Синод" је о својој одлуци обавијестио и Министарство вјера, као и министра за Бугаре у расијању, г. Божидара Димитрова.
Бугарски раскол настао је 1992. године, формирањем тзв. „алтернативног Синода" на чијем челу се, са титулом патријарха, нашао дотадашњи митрополит Пимен. Након његове смрти 1999, Пимена је замијенио митрополит Инокентије.
Расколници су у почетку уживали подршку државе, да би након доношења Закона о вјерским заједницама у децембру 2002. били маргинализовани, а 2004. исељени из цркава, манастира и других посједа Бугарске Православне Цркве, које су незаконито заузели.
У јануару 2009, након тужбе расколничког митрополита Инокентија, Европски суд за људска права у Стразбуру је изгласао да признавањем само Бугарске Православне Цркве и патријарха Максима, држава Бугарска крши вјерска права тзв. „алтернативног Синода" и њихових присталица. У марту исте године, на заузимање свих помјесних православних Цркава, које су пружиле подршку патријарху Максиму, власти Бугарске су уложиле жалбу на ову одлуку.
Бугарски „алтернативни Синод" је од свог оснивања општио са сличним расколничким и неканонским заједницама у Украјини, Италији и Црној Гори. Поглавара тзв. Црногорске православне цркве, распопа Мираша Дедејића, 1998. је у Софији „хиротонисао" расколнички патријарх Пимен, са својим „алтернативним Синодом".

Интервју Епископа Герасима ријечком Новом Листу



 
ЕПИСКОП ГОРЊОКАРЛОВАЧКИ СМАТРА ДА ЈЕ НАЈАВА ОСНИВАЊА ХРВАТСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ДИРЕКТНИ АТАК НА СРБЕ У ХРВАТСКОЈ
Герасим: Ниједну цркву није основао тероризам
Како остати миран кад нетко негира твоје постојање? Како да ја као православни пастир слушам кад нетко говори да у Хрватској нема Срба већ само православних Хрвата? То је ипак врста геноцида – тврди епископ Герасим
Дамир КУНДИЋ
Праву саблазан у редовима Српске православне цркве у Хрватској изазвала је недавна најава обнове Хрватске православне цркве, коју је 1942. године у јеку прогона на »нехрвате« основао Анте Павелић. Епископ горњокарловачки Герасим одмах се по обзнани оснивања удруге, која би требала бити само међукорак до оснивања аутокефалне православне цркве, огласио јавним писмом премијерки Јадранки Косор те устврдио како се ради о – духовном тероризму.
– Не треба тумачити зашто смо против тога. Довољно је подсјетити на период Другог свјетског рата у којем је постојала та Хрватска православна црква, период када су се догађали највећи злочини и када је на снази био програм да српски народ физички или духовно нестане с лица ондашње земље. У основи је то био чисти злочин над људима. А ти људи који су на челу Хрватске православне заједнице и данас пропагирају исто што и Анте Павелић – Србе треба покрстити или их на овај начин превести у хрватске православце. Из ХПЗ-а су на својој интернетској страници већ јавно рекли како је други корак који планирају, сједињење с Католичком црквом.
Мислите да је то стварни циљ Хрватске православне заједнице?
– Они говоре да у Хрватској не може постојати српска црква. Но ми смо на првом мјесту православна црква, а тек на другом, по нацији припадамо српском народу. Дакле, ово је директно усмјерено против оно мало Срба што још живе у Хрватској.
У Хрватској према попису становништва из 2001. живи 40.433 православца који су се изјаснили као Срби и 14.400 православаца који се сматрају Хрватима. Не би ли то могао бити темељ за оснивање Хрватске православне цркве?
– Рат и свеопће застрашивање резултирали су тиме да многи људи нису смјели рећи да су Срби. Но нама се нитко није јавио тко се изјаснио као Хрват православац. Знам само за два монаха у старокалендарској организацији, који се изјашњавају као православни Хрвати.
Добро, али мора ли се православље директно поистовјећивати са српством?
– Ма не, то је погрешно. Можда је и погрешан сам назив Српска православна црква, но он је заживио и као такав је прихваћен. Ми смо, понављам, на првом мјесту православна црква, а тек онда припадамо српском народу. Погрешно је то поистовјећивати. Православна црква у Хрватској не постоји само за Србе, већ и за све који желе бити православци. Наша је православна црква канонска и призната је од свих помјесних цркава. Због тога су све наше литургије, вјенчања и крштења легитимна. Ми нисмо секта или некаква групација. Ови сада најављују нешто по принципу Црне Горе или Македоније, а, ако ћемо тако, боље нису ни заслужили. Ни македонска ни црногорска црква нису признате у православном свијету. Што вриједи ако те држава призна по својим законима? Црква постаје православном тек ако јој легитимитет дају све православне цркве.
Свећеник у Шибенику поступио правилно
ХПЗ међу аргументима за оснивање ХПЦ-а спомиње наводни случај из Шибеника гдје је православни свећеник одбио извршити покоп хрватског бранитеља православне вјероисповијести док се с лијеса не макне хрватска застава и док с гробља не оде почасни вод ХВ-а.
– Значи, православни Хрвати би толерирали да се на гробљу у центру града пуца? Човјек је само рекао да није добро да то раде и да ми нисмо никада никога укопавали на тај начин. Што уопће значи застава на ковчегу? Нитко нема ништа против да заставу спакирају и посебно ставе у лијес. На крају крајева, код православног обреда се преко сандука или преко тијела, ако је сандук отворен, прелијева вино помијешано с уљем. Да је свећеник прелио хрватску заставу опет би испао скандал. Он је поступио потпуно правилно и у складу с обредима православне цркве.
Имовина ће бити враћена
Каква је ситуација с повратом имовине СПЦ-а?
– Нешто се креће на боље. Надам се да ће бити све испоштовано и да ће имовина бити враћена, поготово кад уђемо у ЕУ и кад се стабилизира ова економска ситуација. Вјерујемо да ће нам се вратити сва имовина која може бити враћена, а да ће она која то не може бити надокнађена. можда не данас, него сутра, али бит ће.
Не постоји могућност да Хрватска православна црква буде призната?
– Чак и да је призна држава, она неће бити ништа друго него секта. Ниједну признату православну цркву није основао тероризам или неки диктатор. Македонску цркву је основао Тито. Црногорску локални бољшевици, који и даље командирају њоме. Мираш Дедеић је ту само фигура која је тко зна због чега упала у то. Тако је и у Хрватској. Тко је тај Иво Матановић да оснива цркву. СПЦ је основао Свети Саво, који је свети човјек.
Тај Матановић себе истодобно назива православцем и великим хрватским националистом. Јесу ли те двије ствари уопће спојиве?
– Ма, он је у поодмаклој доби и, јадан, више не зна гдје је и што је. Његови су коријени православни. Ваљда га је срамота била вратити се у православље, па је постао пребјег из српског и православног у хрватско и католичко. Но као што се ни враг не може покајати, не може ни он, па сада ту измишља некакву Хрватску православну цркву и жели се вратити својој вјери. Него, чуо сам да иза свега стоје неки умировљени генерали, који су већ покренули иницијативу да се забрани СПЦ...
Мислите ли на странку »Једино Хрватска« која је прије пар година потписивала петицију са сличном иницијативом као сада Матановић?
– Тако је. Ћесић-Ројс и та екипа.
У тој својојој петицији они су СПЦ у Хрватској називали продуљеном четничком руком.
– Могу говорити што желе. Ако је и било некаквих појединачних говора, било их је с обје стране. Не може се на основу двојице или тројице људи, који су нешто изјавили у току рата, говорити да ми сад радимо за некакав режим из Србије или било који други. Тако би ваљда и ја могао рећи да је Католичка црква у Хрватској радила по налогу Туђмана, али то ми не пада на памет рећи. То су шупље приче, иза којих само стоји жеља да нам се онемогући дјеловање.
Како коментирате Матановићеву изјаву да је СПЦ-у у Хрватској мање стало до вјерника, а више до играња политике и великосрпства?
– У нашим храмовима никада нећете чути националне проповиједи. Особно то никад нисам радио, нити у храму ни изван њега. То није моја мисија. Моја мисија је еванђеље. Можда Матановић полази од себе.
Хрватска православна заједница и Хрватски чиста странка права најавили су заједничку тужбу против СПЦ-а због »ширења националне и вјерске мржње те натуривања туђег националног идентитета људима«?
– То су шупље приче и шупље најаве. Што бих онда ја требао рећи за својатање манастира Гомирје на интернетској страници Хрватске православне заједнице?
Кад смо већ код тужби, тужити вас најављује и неформални патријарх Хрватске православне заједнице, отац Јелисеј Лалатовић...
– Тај Јелисеј је рашчињен. Рашчинио га је српски патријарх Павле, јер је украо новац у манастиру Милешево. Прво је отишао у црногорску секту, ту такозвану Црногоску православну цркву, али је и од тамо истјеран прије двије године. Онда је дошао у Загреб, оженио се Хрватицом и сада живи у Истри. Том човјеку само треба новац и неки извор прихода.
Вратимо се најави његове правне борбе да се Српској православној цркви у Хрватској одузму сакрални објекти осим оних које је сама градила. Тврди да су ти објекти културна баштина РХ.
– Тај човјек води политику Миле Ђукановића и Ранка Кривокапића. Такво што је у цијелој Еуропи успјело само у Црној Гори. Но што се тиче тога, не плашим се, јер Хрватска тежи да уђе у ЕУ, а ту се поштује имовина сваког појединца, па и правних институција као што су регистриране цркве.
И то, дакле, сматрате празним причама?
– То вам је оно »трла баба лан да јој прође дан«. И министар Божо Бишкупић је рекао да они који пропагирају усташтво, негативне режиме и негативне људе неће бити регистрирани у Хрватској.
Мислите да не може доћи до регистрације удруге ХПЗ?
– Може и вјеројатно хоће, али прије тога се морају мало промијенити. Макнути оне усташке симболе, карте НДХ са странице и слично. Али ако то и направе, знате како се оно каже; вук длаку мијења, али ћуд никада.
Колико је таква организација некаква права опасност, а колико маргинална појава, којој не треба давати пажњу?
– Истина, неки кажу да их треба игнорирати. Али како остати миран кад нетко негира твоје постојање? Како да ја као православни пастир слушам кад нетко говори да у Хрватској нема Срба већ само православних Хрвата? Док се овако негирају наша нација и вјера, сигурно је да мора бити реакција с наше стране. То је ипак врста геноцида.
Хрватска православна заједница као један од аргумената лошем раду СПЦ-а у Хрватској наводи мали број вјерника у храмовима...
– Па у Хрватској је уопће остало мало Срба, можда двјесто и нешто тисућа, а и педесет година комунизма је оставило дубок траг. Но ја сам свједок да се ситуација значајно побољшава у смислу да људи долазе у цркву и практицирају вјеру. Никога не тјерамо на силу да практицира вјеру, нити икоме виси мач над главом.
Осјећа ли се СПЦ још на било који начин угроженом? Је ли опасно бити православац у Хрватској?
– Није опасно, али је некад непопуларно, јер још има људи који на то све гледају с пријезиром. Но ситуација се битно промијенила, поготово с односом власти према нама. Особно се не осјећам угроженим и слободно говорим све што мислим да требам.