Расколи у Руској православној цркви - 20 века

„РУСКА  ПРАВОСЛАВНА АУТОНОМНА ЦРКВА“

"Митрополит" Теодор

Почетак ове јурисдикције као независне датира од јула месеца 1993. године, када су архиепископ Лазар и епископ Валентин удаљени од управљања својим епархијама, а које су до тада биле у саставу „Руске православне заграничне цркве". Не дуго после тога ова два епископа су тражили да поново буду примљени у окриље „Руске заграничне цркве", пошто њихове молбе нису биле услишене у марту 1994. године, они прелазе на аутономно управљање црквом и рукополажу три нова епископа, и оснивају „Вишу црквену управу руске православне цркве". Већи дио „катакомбних" чланова, који потичу из Викторове линије ступају у састав те цркве. У зиму 1994. године, дошло је до привременог измирења с РПЗЦ, а у фебруару 1995. године, синод РПЗЦ. ставио је под забрану свих пет епископа - овај потез је учврстио раскол. У јуну месецу 1995. године, на чело „Више црквене управе" стао је архиепископ Валентин који је остао на том месту до дана данашњега, а чија је епархија у Суздаљу постала центар ,,нове цркве". У октобру 1998. за време регистарције у државним институцијама, стари назив „Руска православна слободна црква" замењен је у „Руска православна аутономна црква", а на чело овог раскола стао је епископ Валентин Русанцов.

Године 2001. од „валентинове цркве" одвојила се група верника на челу са свештеником Андрејем Осетровим, који је постао један од идеолога гоњења митрополита Валентина. Године 2002. митрополит Валентин је доспео на суд, ради осумњичења за педофилију. Осуђен је, да би касније пресуда била укинута. То није утицало на бројност цркве и само у Суздаљу Валентинова група има 19 храмова (стари податак, данашње стање је увелико различито).

"Архиепископ" Теодор

У састав цркве улази велики број бивших „катакомбних" парохија, а такође дио који је прешао из Руске православне цркве. Суходолска епархија обједињује вернике из Белорусије и Украјине. 12 парохија је уједињено у „Аутономну цркву латвије". Почетком 2001. године, појављују се парохије у Америци, а 2003. организована је парохија и у Бугарској. 2004. године, епископ Григорије (Абу-Асал), по презимену рекло би се да је арапског порекла, одбио је да се подчини захтевима Синода да објасни своје понашање, ради чега је стављен под забрану свештенодејства, после таквог потеза синода основао је своју јурисдикцију ,,РПАЦ Америке". Септембра месеца 2005. године, ради учињене јереси „имјабожија" лишен је чина познати делатник ,,РПАЦ" јеромонах Григорије (Луре), а његове присталице су кажњене с блажом казном. Међутим, јеромонах Григорије није признао ту одлуку и наставио је да служи у храму, сматрајући себе клириком ,,РПАЦ" и изобличавајући неканонске поступке митрополита Валентина. 2006. године, док је црквена управа у Суздаљу, била замрзнута, због болести митрополита Валентина, јеромонах Григорије је саслуживао епископу Севастијану. Чим је митрополит Валентин оздравио и ступио у управу пуном снагом, почетком 2007. године, разаслао је саопштење, да је почетком године, „архијерејски синод", епископа Севастијана ставио под забрану свештенослужења и одлучио га од причешћа на годину дана. За то време је јеромонах Григорије оформио „иницијативну групу РПАЦ", а у мају исте године, настаје подела унутар цркве, т.ј. значајнија група клирика и лаика ,,РПАЦ", која не признаје управу митрополита Валентина и која се дефинитивно формира на „црквеној коференцији" у Бежецку (Тверска област), гдје су представници (клирици и лаици) из шест епархија основали „Привремени црквени савет руске православне аутономне цркве ПЦС РПАЦ" при епископу Севастијану, којему је на чело стао игуман Григорије Луре.

У јануару 2012 године митрополит Валентин је изненада преминуо, неколико дана касније сабор епископа Руске аутономне православне цркве изабрао је архиепископа отрадњенског и северно-кавказског Теодора за новог предстојатеља Руске аурономне православне цркве.