Украјина

Архиепископ Александар Драбинко – узлет и пад

Уопште, архиепископ Александар је до данас био птица, па чак и важна, али те врсте која не уме да лети. Дакле, према врху власти подстицали су га они који су с њим исте оријентације. У политичком смислу, та оријентација има формулу: "Далеко од Москве". Врло нетрадиционална формула за малоруско православље. Зато је на почетку своје каријере, Саша Драбинко био нетради- ционалан,  да кажем, латентан. Године 2002, још као ђакон Александар је чак написао  антифиларетовску тезу на основу књиге тадашњег свога шефа у прес- служби Украјинске Православне Цркве Василија  Анисимова.

Архиепископ Александар

Референт поглавара УПЦ младић из волинског града Корец постао је 1998 године. Зашто је таква част указана 21-годишњем, студенту тек уписаном на прву годину духовне академије, по свему судећи остаће тајна митрополита Владимира.

„По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7,10)

А први плодови овог именовања су сазрели већ крајем 2004 године, када је ревностани референт преузео на себе функције секретара Кијевске митро- полије и управника послова Украјинске Цркве – на место протојереја Виталија Косовског и архиепископа Митрофана. Није искључено да ова двојица у почетку нису били с тим задовољни,  да енергични помоћник Његовог Блаженства  олакша им и тако пренатрпан распоред. Од многих организаторских брига разборити младић је избавио и самог митрополита. Али, ту се појавила друга страна медаље – с погоршањем здравственога стања митрополита Владимира, који постаде све зависнији од свога бившег келејника, који је изучио све слабости и пориве "дједа" (како је Блажењејшега звао, „унук“ међу „својима“).

Баш у то време разноразни „руководиоци“ позивајући митрополита на пријеме, почињу примећивати, да пратилац митрополита црквено лице подвикује на „штићеника“, који се баш и не сналази на разноразним Вип – пријемима. Тамо је брзоплети млади човек дозволио себи да оговара друге архијереје употреб- љавајући срамне речи (по сведочанству новинара КМ.Ру Драбинко је једном јавно „послао“ чак митрополита смоленског и калининградског Кирила - будућег патријарха). Као резултат такве смелости ауторитет Драбинко у очима светов- их руководилаца расте ( тобоже, „ако такве људе шаље тамо“), али у црквеној среднини стрмоглаво пада.

Ипак, Саше се већ дуже време клади на прве. У јесен 2004 године, око њега је формирана група свештеника и црквених делатника који подржавају ружичасти трг, и за неколико месеци новопостављени преседник већ почиње преко Саше да „решава“ манијачка питања. Главно питање између многих – ући у историју као Виктор Ујединитељ. Тојест, као оснивач „Једине помесне украјинске првоапостолске цркве“.

Годину и пол Драбинко је потрошио на одабир младе команде ради провођења јушченкове fix ideje (касније ће назвати, њене чланове, који су се до 2012 године у великом броју намножили, младо-епископи) и на заузимање црквеног инфо-пространства (ружичаста поп-група помела је све црквене штампане и електронске медије, укључујући тв канал „Глас“ и етерно време на „Ера“ и УТ1).

Манифест владајуће поп-групе постала је одлука о изградњи катедралног храма у мочварној долини на крају једне од индустријских зона... Кијева.

И уместо да захтевају повратак, од филаретоваца отети, Владимирски храм. Рокер Олег Карамазов је тада рекао Блажењејшему: "За те милионе... апеловаћу и сабрати људе, и вратићемо све отете од бољшевика, унијата, филаретоваца храмове“. Али Блажењејши је већ тада у потпуности веровао   само једној особи. А он је натерао све храмове и манастире широм Украјине да плате одређени разрез од укупних прихода за изградњу Саборног храма (данас за његов  довршетак потребно је још најмање 16 милиона гривена). Замислите како је сеоском свештенику,  где је парохија од - само три старе баке (ради чега не може ни стару цркву да покрпа), да шаље месечне разрезе за довршетак градње највећег у Европи православног храма!

Таквим начином је „патријарху Филарету“ послан сигнал: „Не узнемирaвајте се Ваша Светости, Владимирски храм нећемо вам узети, иако је наш. Дружићемо се. Породицама“. А Патријарху Кирилу самим тим послао сигнал, „ми не само да градимо храм, него, градимо већи и од храма Христа Спаситеља“.

Што се тиче одвајања УПЦ од Московске Патријаршије у информатичком смислу, - те 2007 године на званичном сајту цркве, који контролише Драбинко, дат је цели низ материјала, који је запрепастио православно интернет – друштво. У тим материјалима јасно се могло исчитати да су под сумњу ставили и законитост анатеме Мезепе (Иван Степанович Мезепа украјински гетман +1709), подстицало се непомињање московског патријарха на богослужењима, сугерисана је и привременост самог суфикса „МП“, чак су цензуриране патријархове посланице верницима, а унијати су кренули у хвалу како је „оздравила црквена ситуација на Украјини“. На крају крајева, „саблазни и искушења евроинтеграције“ истицана су као супростављеност „химер славенског братства“. Једно од тих искушења је чак посебно пијарено.

Какав је он момак био?

Александар Драбинко

Да би приближио људима толико жељену Јушченкову Европу, званични сајт УПЦ МП је дошао до тога да је рекламирао геј-клубове и пијарио ЛГБТ – звезде украјинског шоу – бизниса. Тако су интервјуом с председником геј-форума Украјине православни људи били просвећени што се тиче свих „врлина“ кијевских геј-клубова (с наведеном адресом и ценовном политиком) и летовалишта Симеиза, где се „већ 20-25 година узастопно традиционално у лето сакупљају хомосексуалци из свих земаља бившег Совјетског Савеза... Ту је према њима однос врло толерантан.

Као пример не толерантне особе према хомосексуалцима указано је на митрополита Павла (тог истога, који је Драбинко пре месец дана макнуо од управе епархијом). Али, како се показало, од таквих, какав је „працивни“

Павле гејеве штите не само звезде шоу-бизниса какви су Руслана Лижичко и Кост Гнатенко, него и „свештеници, који демонстрирају толерантно – поучан однос, сагласно којему, гејеви – то су наводно нормални људи, али њихова понашања потребно је озбиљно кориговати у правцу према Богу и вратити их у крило свете цркве“.

О томе, да нису наклоњени према ЛГБТ – друштву ( ко није упознат ова скраћеница се дешифрује као; „лесбо – геј – бисексуално – трансексуално друштво“) и способни демонстрирати једино и само протестански пастори, показује на званичном сајту УПЦ цели одабир толерантних материјала. Привешћемо само цитата од сталног аутора драбинковог сајта некога архимандрита Авакума: „хомосексуалност, хермафродитизам, андрогинизам, нимфоманство, - с таквим компликованим питањима данас не може на крај наша наивна религиозно – догматска мисао. Примитивизам манастирских стараца – духовника у тој многокомпликованој слици света је очевидан“.

Архиепископ у друштву са Алом Пугачовом

Слична изругивања над „примитивизмом стараца“,  разуме се, нису дуго могли трпети православна братства. Са целе Украјине одјекивали су захтеви да руководство цркве не гледа кроз прсте таквој врсти „евроинтеграцијским“ тежњама власти и да на све начине учвршћују јединство с Мајком – црквом и истоверним народом. Али драбинковци су одлучили да заступнике оваквих размишљања доведу у ред – најавили су да ће заштитити цркву од мешања антиправославне државе „јересима политичког православља“. У таквом ружичастом сосу, опозван је благослов УПЦ раду православних братстава ( тих братстава који су 1990 – их одбранили многе храмове од расколничке узурпације) поједини из братства су одлучени од цркве, а епископи – духовници братства стављени под забрану свештенодејства. Многа од таквих решења и потеза припремао је лично Драбинко и износио их на седнице синода без претходних консултација. Било какво противљење већ припремљеном решењу спречавани су од Блажењејшег митрополита Владимира који је мирно седо на врху стола и кимао главом.

Шта им је заједничко?

У позадини те самовоље догађа се безпреседана хиротонија за епископа Александра Драбинко. У отачаственој историји цркве са 30 година епископи су постали само Петар Могила (светитељ) и данашњи патријарх московски (али и он је до тога био професор богословља и ректор Духовне академије, председник епархијског савета митрополије, члан централног комитета Светског савета цркава у Женеви и многа дуга...). Драбинкова хиротонија безпреседана и ради тога што је у њој учествовало 42 епископа из Руске православне цркве. Како је рекао један од ауторитетних московских свештеника игуман Кирил Сахаров: „Све је то личило на интронизацију будућег поглавара Украјинске православне цркве“.

И ево већ у статусу „будућег поглавара „УПЦ“ епископ Александар Драбинко хвата се за богословско образлагање жељене аутокефалије. Он изналази некакву „кијевску идеју“ која се битно разликује од московскога православља. А и како да се не разликује, ако су у еволуцији овог „чисто украјинског православ- ља“ употребили свој интелект Донцов и други идеолози такозваног „украјинског интегралног национализма“.

Не чуди, да у контролисаним од стране Драбинко медијима почињу с компли- иментима писати о ОУН и УПА и благосиљати их на зверства разне врсте шептицких. „Филарет“ и други денисенке већ се називају патријарсима и епископима без наводника. Шта више, у време када је по целој Украјини покренуто отимање православних храмова од стране расколника из „кијевске патријаршије“ драбинковци објављују обраћање „Филарета патријарха кијевског и целе украјине – русије“ епископату, свештенству и верницима УПЦ. Типично, хоће да упознају читаоце с алтернативном тачком гледишта на судбину украјинског православља. То је као да се у новембру 1941 године у новинама „Црвена звезда“ појави обраћање Хитлера борцима Црвене армије с разјашњ- ењем вањске политике Немачке – у својству упознавања црвеноармејаца с алтернативним гледиштем на процесе у светској политици.

У 2009 години буктиња украјинског богословља добија од Јушченка теглу слатког и врећицу бисквита – орден „за заслуге“. Нису остале не примећене те заслуге и код Блажењејшег митрополита. С почетка 2010 године, архиепископ Александар већ руководи Одјелом за вањске односе и везе УПЦ, и већ у том својству организује званичне преговоре с филаретовцима и унијатима. Чиме цинично гази цели низ апостолских и светоотачких канона.

Не можемо, наравно, рећи, да се епископат није сасвим противио љубимцу предстојатеља. Доста је споменути, како су уочи избора за патријарха московског, представници одеске епархије, подржани већином чланова синода УПЦ, блокирали од Драбинко припремљени ултиматум „или укарајинска аутокефалија или спречавање избора“. Крајем 2010 године синод је упркос препоруци митрополита Владимира оборио кандидатуру Драбинко на место Управника послова УПЦ. На крају крајева, псевдо – сабор УПЦ 2011 године, замишљен да фактички прогласи аутокефалију, ипак такво што није учинио.

И ето после 5 година ломљења Цркве преко колена јушћенкама и драбинкама.

Где су сада оба?    

                                                                                                                       Аутор Димитрије Скворцов