Православна Црква на Украјини

Архиепископ Митрофан о променама у Синоду

Управник послова Украјинске православне цркве архиепископ белоцрковски и богуславски Митрофан појаснио је јавности како је дошло до забране одржавања седнице Синода од стране Митрополита Владимира, који се лечи у рехабилитационом центру клиничке болнице у Кијеву.

Архиепископ Митрофан Јурчук

Подсећамо да је Митрополит Владимир предстојатељ Украјинске православне цркве неколико дана пре одржавања седнице Синода послао допис члановима синода да забрањује одржавање седнице. Седница заказана за 21. фебруар је ипак одржана, пре почетка седнице синодски епископи посетили су Митрополита Владимира и добили благослов на одржавање седнице, тим поводом владика Митрофан каже: „Предстојатељ Украјинске цркве заиста је подписао допис којим забрањује одржавање седница синода, ја сам био сведок тога. Ствар је у томе што је тај допис потписан на иницијативу владике Александра, он је саставио тај допис, он га је и дао митрополиту на потпис. Митрополиту Владимиру је тешко да из болнице увуди све потребе цркве и догађаје у цркви и око ње. Архиепископ Александар као његов секретар стално га је погрешно обавештавао о читавој ситуацији и потреби цркве, из тог разлога митрополит није био тачно упознат са поретком ствари“.  

„Сагласан сам с тиме да је формулација с којом је Синод ослободио архиепископа Александра  сa свих дужности поприлично строга, - рекао је владика Митрофан у интервју новинама „Нескучни сад“. Али то није урађено без основе за то. Решења,  две претходне седнице синода, који су заседали под председништвом митрополита Агатангела, владика Александар покушавао је оспорити, иако их је и сам потписивао као члан синода. У задњем покушају покушао је те седнице синода представити као незаконите, нелегитимне. Чак шта више, у једном интервју изјавио је, да је Синод удаљио митрополита Владимира од управе црквеним пословима, што не одговара истини. Медији су те речи узели као оружје против Синода и црквеног поретка, што је нанело огромну штету Цркви. Ако владика Александар сумња у решења, која су донесена јединогласно, то већ значи, да он сумња у саборни црквени разум. Речи о „хули на Духа Светога“ треба разумети метафорички не у правом смислу“.

Што се тиче даљње судбе владике Александра архиепископ Митрофан каже: „ Пошто је владика Александар удаљен с дужности председника ОВЦС-а ( одјел за вањске послове цркве), он више није стални члан Синода, он остаје викарни епископ и секретар митрополита. Делокруг његових обавеза одредиће сам предстојатељ цркве. Надамо се, да ће он осазнати своје грешке и да ће схватити, зашто се с њим све то догодило“.

Е.Г

Православна Васељена

Грузијска Црква бојкотује све православни Сабор

Митрополит Иларион

Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев) у интервију за портал ”Богослов.ру”  говорио је о припремама, одржавању и плодовима Светог и Великог Свеправославног Сабора. 

Према његовим ријечима претпоследње питање права давања Аутокефалије је скоро ријешено. У складу са постигнутим договором Аутокефалија нове самосталне Цркве може се провозгласити само уз сагласност свих Помјесних Православних Цркава.

Последње питање Диптиха по његовим ријечима до данас није озбиљно ни разматрано.  Он је обзнанио да Грузијска Православна Црква није задовољна својим деветим мјестом, на којем се налази у Диптиху свих Истичних древних Цркава и других Помјесних Цркава, већ да ће се безкомпромисно борити за шесто мјесто на које ју је поставила Руска Православна Црква. Митрополит Иларион је саопштио да Грузијска Православна Црква не жели да учествује на Свеправославном Сбору ако јој се не уступи шесто мјесто у Диптиху које данас заузима Српска Православна Црква.

Цели текст прочитајте на сајту Богослов.ру

Украјинска Православна Црква

Кадровске промене у Украјинској Православној Цркви

Архиепископ Александар

Архиепископ Митрофан

Свети Синод Украјинске православне цркве на свом јучерашњем заседању под председништвом митрополита одеског и измаилског Агатангела, а у одсуству због болести поглавара Украјинске цркве Блажењејшег митрополита Владимира, разрешио је од председништва, Одељења спољних послова цркве, архиепископа переслав-хмељницког и вишњевског Александра. Како саопштавају украјински медији, владика Александар је разрешен и одговорности главног редактора званичног сајта Украјинске православне цркве, као и то да је искључен из састава сталних чланова Синода. Украјински медији наводе да је владика разрешен ради недоличног и интригантског понашања и због уношења смутње у јерархију и верни народ.

Архиепископ Антоније

Председником Одељења спољних послова Украјинске цркве постављен је архиепископ бориспољски Антоније, ректор Кијевске духовне академије и семинарије. Уредником званичног сајта цркве постављен је протојереј Георгије Коваленко, а директно ће бити подчињен и одговоран архиепископу белоцрковском и богуславском Митрофану Управнику послова Украјинске Православне Цркве.  

Расколи на Украјини

                                       „УКРАЈИНСКА  АУТОКЕФАЛНА  ПРАВОСЛАВНА  ЦРКВА"

                           (Апостолска)

"Митрополит" Андреј

Украјински јерарси, постављени управом „Апостолске право-славне цркве", октобра месеца су у граду Горњи Дњепар органи-зовали сабор и одвојили се од московке јерархије (исте цркве), свргнули старог кијевског Митрополита и изабрали свог. Затим је уследило неколико епископских хиротонија и ти су епископи упра-вљали парохијама, поједини епископи су имали само по једну парохију. Првобитно црква се звала „Украјинска истино-право-славна црква", али већ у децембру те године свргнувши митро-полита, црква је заменила и име у „Украјинска аутокефална православна црква - апостолска". Од 2006. године, називу је до-дата реч „катакомбна". У јануару 2008 године епископат Украјинске православне цркве апостолске – катакомбне примљен је у јурисдикцију Истинску паравославну цркву русије (Рафаила). Убрзо затим ова црква је променила назив у „Истинска православна црква на Украјини“.

Расколи на Украјини

               „УКРАЈИНСКА  АУТОНОМНА  ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА“града Лвова'

"Митрополит" Петар Петрус

Црквује 1999. године, основао митрополит Петар Петрус, који је 1997. године напустио „кијевску патријаршију" Филарета Денисенка (којом се на кратко сајединио прешавши из УАПЦ), и с покајањем се вратио у Руску православну цркву у чину архимандрита. Међутим већ 1999. године, објавио је оснивање сопствене јурисдикције под именом „Украјинска аутономна православна црква града Лвова". Године 2002. имао је 20 парохија у туркивском и таросамбирском рејонима Лвовске области. Ипак се велики дио тих парохија касније вратио у УАПЦ у епархију епископа Макарија Малетића (Српсог порекла). Касније је код епископа Петра остала само једна парохија која је службено регистрована под називом „Аутономна православна парохија св.ап. Јована Богослова у Лавову".

Расколи на Украјини

                     „УКРАЈИНСКА АУТОКЕФАЛНА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА“

                                                            (Канонична)

"Патријарх" Мојсије Кулик

Бивши свештеник УПЦ-КП Аљег Кулик ( у монаштву Мојсије) прешао је 2002. године у јурисдикцију ,,УАПЦ (саборноправне)" Северне и Јужне Америке, где је и рукоположен у чин епископа за Украјину. Почетком 2004. године објавио је да напушта досадашњу јурисдикцију матере цркве, уствари да је изабран за митрополита (своје цркве) чиме је у суштини основао нову јурисдикцију. За основни циљ је изабрао преобраћање свештеника из Украјинске Православне Цркве - Кијевске Патријаршије. У појединачним случајевима њему је 2004. године из УПЦ-КП у околини Фастовског рејона Кијевске области прешло 11 свештеника са 15 парохија. Исте године је у општење примљен и један „епископ" из Колумбије Одон Абад Гомес, који је раније био у јединству са грчким старокалендарцима. Неколико месеци касније, после преговора, група епископа УАПЦ из дијаспоре приклонила се Мојсију. Наредне године једна црквена општина из Еквадора је примљена у јурисдикцију митрополита Мојсија. Другачије речено, Мојсијева црква је склона примати у свој састав све оне који то желе, на рачун чега се број епископа и парохија нагло повећао, но при томе се није гледало кога се прима тако да је за пола године шест епископа који су примљени опет напустили јурисдикцију. Исте године је одржан сабор ове цркве на коме је митрополит Мојсије изабран за патријарха. Крајем године у цркви се одиграо скандал везан за Мојсијево реформаторство. Патријарх Мојсије је донео одлуку да се иконостаси изнесу из цркве, остављајући само његов костур у виду сводова. Одбацили су поштовање икона, из антиминса су избацили мошти и уместо њих стављали хлеб којим се причешћују. Патријарх Мојсије је три епископа који нису хтели прихватити ове промене лишио чина. Као одговор на Мојсијев поступак они су основали свој синод и назвали цркву ,,УАПЦ у Америци". Одвојивши се од Мојсија дио епископа са паством је прешао новооснованој цркви. Највећи ударац за Мојсија је био када се од њега одвојио и сјединио са епископима који нису примили његове новотарије, тек рукоположени епископ Данило. После тих раскола ситуација се у цркви стабилизовала. 2009 године патријарх Мојсије је побегао из Украјине због оптужби за дилање дрогом и силовање својих следбеница.

.

Расколи на Украјини

         „УКРАЈИНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА КИЈЕВСКА – ПАТРИЈАРШИЈА“

"Патријарх кијевски" Филарет

После смрти "патријарха" Мстислава, Местобљуститељ патријаршиског трона изабран је митрополит Владимир Ромањук. А крајем октобра 1993. године у Кијеву се састао сабор УПЦ-КП, на којом је Владимир Ромањук изабран за „патријарха кијевског". Филарет је остао заменик патријарха и фактички управљао црквом. Владимир је био само његова марионета. Брзо се Филарет обрачунао и с опозицијом унутар цркве. Пет епископа је напустило УПЦ-КП и с покајањем се вратили у канонску јурисдикцију УПЦ Московске Патријаршије. У то време Филарет је увећао број, нових, њему оданих епископа и прима у крило цркве разне, понекад и егзотичне групе. У крило цркве се примају представници „Украјинске аутокефалне православне цркве" такозване ,,саборноправне" (присталице т.з. „Ашаффенбургског" раскола УАПЦ, који су 1947.г. признали липковске каноне из 1921. године). 1993. године, „кијевској патријаршији" је пришао митрополит милански Евлогије, који се некад одвојио од грчких старокалендараца, и добио „томос" за оснивање „Аутономне православне митриполије Западне Европе и Канаде". У састав „кијевског патријарха" пришло је и 16 парохија Московске Патријаршије из епархија курске и белгородске, који су објавили да оснивају курско-белгароску епархију „Слободне руске православне цркве". Крајем 1994. године, прешли су под Филаретову јурисдикцију, док су епархију преименовали у курско-обојанску епархију УПЦ-КП којој је на челу Јосиф Шибаев. Слично је поступио и архимандрит Адријан Старина из Ногинска, који је напустио РПЦ и с шест парохија прешао у „кијевску патријаршију" где је касније рукоположен за епископа. Почетком 1995. године из састава УПЦ-КП изашла је УПЦ у Америци и присајединила се Константинопољској Патријаршији. Око 20 парохија у Северној и Јужној Америци и Аустралији остале су у саставу „кијевске патријаршије", за које је установљен викаријат на чијем је челу епископ Стефан Биљак. 

Средином 1995. године, УПЦ-КП бројала је 24 епархије са 1.700 парохија, 1.300 свештенослужитеља, 4 школске установе, 15 манастира и 7 јавних и медијских гласила. Међутим многе од парохија су малобројне. Када се упокојио патријарх Владимир 1995. покушај да га се сахрани у Софијском храму, завршо је крвавим покољем и сахраном тела патријарховог на тргу. Недуго после Филарет се прогласио местобљуститељем патријаршиског престола. Филаретови противници (углавном из западних епархија) у августу текуће године сабрали су се на сабору, на коме су ради јединства православља, позвали Филарета да не истиче своју кандидатуру за патријарха. Октобра месеца састао се архијерејски сабор, у чијем је раду учествовало 25 епископа УПЦ-КП, представљајући 27 епархија (седам изван Украјине). Међутим пред сам сабор 4 епископа заједно са својим епархијама су прешли из УПЦ-КП у јурисдикцију УАПЦ. Већином су то биле епархије са запада земље које су иначе биле најмногобројније по количини парохија. На сабору је Филарет једногласно изабран за патријарха УПЦ-КП. 

У марту 1996. године синод УПЦ-КП примио је под своју јурисдикцију грчке „епископе", митрополита керацинског и саламинског Тимотеја, епископа бостонског Христофора и епископа канадског Димитрија. Митрополит Тимотеј је чак од Филарета произведен за ,,егзарха кијевске патријаршије" у Грчкој. Како је саопштио представник александријског Патријарха у Москви сви ти епископи из Грчке, који су прешли Филарету били су самозванци. Филарет је примао самозванце и из саме Русије и све оне који су се потписивали као епископи. Године 2004. УПЦ-КП имала је 29 епархија, три изван земље и један викаријат у Америци, 37 епископа, 10 школских установа. Парохијских свештеника 2.892. Број мушких и женских манастира је нарастао до 64, a број парохија на 3.760.