Расколи на Украјини

         „УКРАЈИНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА КИЈЕВСКА – ПАТРИЈАРШИЈА“

"Патријарх кијевски" Филарет

После смрти "патријарха" Мстислава, Местобљуститељ патријаршиског трона изабран је митрополит Владимир Ромањук. А крајем октобра 1993. године у Кијеву се састао сабор УПЦ-КП, на којом је Владимир Ромањук изабран за „патријарха кијевског". Филарет је остао заменик патријарха и фактички управљао црквом. Владимир је био само његова марионета. Брзо се Филарет обрачунао и с опозицијом унутар цркве. Пет епископа је напустило УПЦ-КП и с покајањем се вратили у канонску јурисдикцију УПЦ Московске Патријаршије. У то време Филарет је увећао број, нових, њему оданих епископа и прима у крило цркве разне, понекад и егзотичне групе. У крило цркве се примају представници „Украјинске аутокефалне православне цркве" такозване ,,саборноправне" (присталице т.з. „Ашаффенбургског" раскола УАПЦ, који су 1947.г. признали липковске каноне из 1921. године). 1993. године, „кијевској патријаршији" је пришао митрополит милански Евлогије, који се некад одвојио од грчких старокалендараца, и добио „томос" за оснивање „Аутономне православне митриполије Западне Европе и Канаде". У састав „кијевског патријарха" пришло је и 16 парохија Московске Патријаршије из епархија курске и белгородске, који су објавили да оснивају курско-белгароску епархију „Слободне руске православне цркве". Крајем 1994. године, прешли су под Филаретову јурисдикцију, док су епархију преименовали у курско-обојанску епархију УПЦ-КП којој је на челу Јосиф Шибаев. Слично је поступио и архимандрит Адријан Старина из Ногинска, који је напустио РПЦ и с шест парохија прешао у „кијевску патријаршију" где је касније рукоположен за епископа. Почетком 1995. године из састава УПЦ-КП изашла је УПЦ у Америци и присајединила се Константинопољској Патријаршији. Око 20 парохија у Северној и Јужној Америци и Аустралији остале су у саставу „кијевске патријаршије", за које је установљен викаријат на чијем је челу епископ Стефан Биљак. 

Средином 1995. године, УПЦ-КП бројала је 24 епархије са 1.700 парохија, 1.300 свештенослужитеља, 4 школске установе, 15 манастира и 7 јавних и медијских гласила. Међутим многе од парохија су малобројне. Када се упокојио патријарх Владимир 1995. покушај да га се сахрани у Софијском храму, завршо је крвавим покољем и сахраном тела патријарховог на тргу. Недуго после Филарет се прогласио местобљуститељем патријаршиског престола. Филаретови противници (углавном из западних епархија) у августу текуће године сабрали су се на сабору, на коме су ради јединства православља, позвали Филарета да не истиче своју кандидатуру за патријарха. Октобра месеца састао се архијерејски сабор, у чијем је раду учествовало 25 епископа УПЦ-КП, представљајући 27 епархија (седам изван Украјине). Међутим пред сам сабор 4 епископа заједно са својим епархијама су прешли из УПЦ-КП у јурисдикцију УАПЦ. Већином су то биле епархије са запада земље које су иначе биле најмногобројније по количини парохија. На сабору је Филарет једногласно изабран за патријарха УПЦ-КП. 

У марту 1996. године синод УПЦ-КП примио је под своју јурисдикцију грчке „епископе", митрополита керацинског и саламинског Тимотеја, епископа бостонског Христофора и епископа канадског Димитрија. Митрополит Тимотеј је чак од Филарета произведен за ,,егзарха кијевске патријаршије" у Грчкој. Како је саопштио представник александријског Патријарха у Москви сви ти епископи из Грчке, који су прешли Филарету били су самозванци. Филарет је примао самозванце и из саме Русије и све оне који су се потписивали као епископи. Године 2004. УПЦ-КП имала је 29 епархија, три изван земље и један викаријат у Америци, 37 епископа, 10 школских установа. Парохијских свештеника 2.892. Број мушких и женских манастира је нарастао до 64, a број парохија на 3.760.