Расколи у Руској Православној Цркви - 20 века

  „РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА – ЗАГРАНИЧНА“ (Виталија)

Митрополит Виталије

Виталијева „црква" је основана 2001. године после раскола у РПЗЦ, дакле, после умировљења митрополита Виталија, коме је у лекарском извештају доказано да не може да управља црквом, а који је касније сам изјавио да је под притиском напустио управу Цркве и да остаје на њеном челу као митрополит. На сву срећу за њим је пошла мања група клирика, већином из Канаде, Француске и Русије. Петог новембра 2001. године, митрополит Виталије је преименовао своју цркву из „Руска православна загранична црква" у ,,Руска православна црква у изгнанству" (РПЦИ), да би се разликовала од Цркве на чијем је челу митрополит Лавр. Међутим, убрзо је стари назив враћен и тако обједињена црква се поново неслужбено зове „Руска православна загранична црква Виталија". Чим је настала ова јурисдикција митрополит Виталије је своје најближе сараднике рукоположио у епископе. Једини од старих епископа, који је пошао за Виталијем био је епископ кански Варнава, мада је међу свештенеством било много више оних који су се определили да пођу за Виталијем.

На територији Русије, од заграничних епископа, пошла су само два, епископ Лазар и епископ Венијамин, док су се остали приклонили другим расколима. Међутим, доста брзо су се унутар ове Виталијеве групе почели дешавати раздори. Августа месеца 2002. године, Виталијеви епископи у Русији су поставили четири нова епископа, тврдећи да су то урадили уз благослов митрополита Виталија. Три месеца касније имена ових нових епископа нису унесена и неће ни бити у диптих „мансонвилског синода" како се још зове Виталијева црква, јер њихове хиротоније нису признате као валидне. Сада већ шест епископа, можемо рећи бивших Виталијевих, основали су своју „цркву" под називом „Руска истинска православна црква", а продужили су и даље да помињу Виталија као свог поглавара. Такође на територији бившег Совјетског Савеза, делује и епископ Варнава, који се одвојио од митрополита Виталија, окривљујући његово окружење да сувише утиче на престарелог митрополита. Његова је група најбројнија на територији земаља СНД-а. Међутим, против епископа Варнаве нису покренуте никакве мере, иако су на седници „мансонвилског синода" децембра месеца 2003. године, поступци овог епископа окарактерисани као неканонски. Крајем 2003. године, на седници „архијерејског синода", дефинитивно је усаглашена и утврђена структура ,,РПЗЦ(В)", унутар које је владала анархија и непослушност, углавном на територији Русије, где је главни положај покушао да заузме архиепископ Варнава. Европска епархија „мансонвилског синода" подељена је на три дела. Клирицима који су хтели да остану код архиепископа Варнаве било је то и допуштено. После забране, под коју је архиепископ Варнава ставио париског свештеника, секретара синода и може се рећи идеолога ,,РПЗЦ(В)", долази до разлаза између њега и епископа канадског Сергија.

Почетком 2004. године, архиепископ Варнава је, ради нарушавања канонског поретка пензионисан, а пола године касније, због не подчињавања тој одлуци стављен је под забрану свештено-дејства. После чега се архиепископ Варнава прогласио „првојерархом" „РПЗЦ Варнаве". У мају 2006. године, архиепископ Варнава се с покајањем вратио у јурисдикцију митрополита Лавра, где је и примљен. Међутим парохије у Западној Европи које су биле под његовом управом нису одобриле овакав његов поступак и остале су да егзистирају као независна јурисдикција. Парохије које су се налазиле у Русији прешле су код расколника ,,РИПЦ".

"Епископат РПЗЦ" данас

Јуна месеца 2006. године, развило се непријатељство у коме су учествовали с једне стране управник послова Виталијеве цркве, епископ Антоније и епископ Виктор, који контролише митрополита Виталија и с друге стране епископи Владимир и Вартоломеј и свештеник Венијамин. Сукоб је решен тако што су разрешени дужности секретара синода епископ Владимир и свештеник Венијамин. У самој мансовилској обитељи одигравао се сукоб две групе, које су се бориле око приступа митрополиту Виталију, због утицаја на њега у решавању њихових расколничких првенстава. Исте године је епископ Антоније донео решење да привремена управа цркве припада само њему и сазвао је ,,архијерејски сабор" (осим њега учествовао је само епископ Виктор). У току трајања овог сабора рукоположена су два нова епископа што је резултирало дефинитивним расколом унутар раскола, на ,,РПЗЦ" (Антонија) и ,,РПЗЦ"(Виталија-Владимира наследника Виталија).