Константинопољска Патријаршија

МИРОВАРЕЊЕ  на ФАНАРУ

Патријарх Вартоломеј

На Свети и Велики Четвртак у Фанару Константинопољски Патријах господин Вартоломеј Први служио је Свету архијерејску Литургију и извршио варење и свећење Светога Мира. У чину мироварења учествовали су и  представници других помесних православних цркава, Александрије, Антиохије, Јерусалима, Србије, Кипра, Грчке, Албаније, Пољске и Чешке, архиепископи Финске и Естонске православних цркава и више од 40 епископа Константинопољског трона

Kнстантинопољска Патријаршија

У КОНСТАНТИНОПОЉУ ДВА ЕПИСКОПА ЛИШЕНИ ЧИНА

Митрополит Пајсије

Епископ Викентије

Свети Синод Константинопољске Патријаршије на заседању од 27. марта 2012 године, донео је решење да лиши чина митрополита тианског Пајсија (бившег игумана манстира свете Ирине Хризовалантске у Асторији држава Њујорк) и његовог викара епископа апамејског Викентија, ради отуђивања и присвајања црквених новаца, неморалнога понашања и не подчињавања Светоме Синоду Константинопољске Патријаршије.

Митрополит Пајсије се одазвао на позив Светога Синода и дошао у Константинопољ, док је епископ Викентије одбио напустити Сједињене Америчке Државе. Од сада сe они налазе у чину монаха, - саопштава агенција - romfea.gr.  

Расколи у Руској православној цркви - 20 века

„РУСКА  ИСТИНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА“

"Архиепископ" Тихон

Епископи "Руске заграничне цркве", који су се налазили на територији Русије нису признали смену митрополита Виталија, кога је „Архијерејски Сабор Руске заграничне цркве" 2001. године, због доказане немоћи умировио и на његово место изабрао митрополита Лавра. Годину дана после смене у врху цркве, ,,загранични епископи" у Русији, због повећања свог синода изабрали су и хиротонисали четири нова епископа, тврдећи да су то урадили с благословом митрополита Виталија, што је он касније оповргао. Подкрај 2002. године, ови епископи су избачени из диптиха „Руске православне заграничне цркве" Виталијеве групе, што је доказ да ни сам митрополит Виталије није признао валидност хиротонија и поступке своје дојучерашње сабраће. Пошто је ова група епископа, на челу са архиепископом Лазаром, стотине километара удаљена од свог доскорашњег црквеног центра, решили су да оснују свој синод и да седиште њиховог синода буде њима ближе у граду Одеси у Украјини. Свој синод су назвали „Архијерејски синод руске истинске православне цркве" (РИПЦ), а сви дотадашњи викарни епископи изабрани су за епархијске архијереје. Формално је била потврђена верност митрополиту Виталију. После смрти архиепископа Лазара за поглавара цркве изабран је епископ Тихон, а црквени центар из Одесе пренесен је у Омск у Сибир. После смрти митрополита Виталија „РИПЦ" изгубила је и номиналну духовну везу с Виталијевом групом т.ј. са „мансонвиљским синодом". По статистици „РИПЦ" има 200 парохија, већином су то мање групе, које се још увек понашају као катакомбне.

"Епископ" Акакије

Синод РИПЦ на челу са Архиепископом Тихоном омским и сибирским 2010 године започео је дијалог са "Грчком истинском православном црквом" (фракцијом Хризостома Кијусиса данас Калиника), о могућем успостављању евхаристијског општења између те две расколничке групе, које себе називају "помесним црквама". Тада још, у једниству с "Грчком истинском црквом" налазила се и "Српска истинска црква" на челу с јеромонахом Акакијем Станковићем. Годину дана касније 16. августа 2011 године синод "Руске истинске цркве" хиротонисао је јеромонаха Акакија за "епископа" ресавско-шумадијског и тиме у потпуности затворио врата за преговоре о евхаристијском општењу с "Грчком истинском црквом" и митрополитом Калиником, а "Српска истинска црква" као и све расколничке групације, поделила се на грчке и руске присталице.

Крајем 2009 године, синод "Руске истинске православне цркве" уврстио је Гермогена, руског емигранта у краљевини Југославији, кога је 1942 године усташки злочинац Анте Павелић поставио за поглавара геноцидне творевине "хрватске православне цркве",  и његове присталице у ред светих свештеномученика.  

Расколи у Руској православној цркви - 20 века

„РУСКА  ПРАВОСЛАВНА АУТОНОМНА ЦРКВА“

"Митрополит" Теодор

Почетак ове јурисдикције као независне датира од јула месеца 1993. године, када су архиепископ Лазар и епископ Валентин удаљени од управљања својим епархијама, а које су до тада биле у саставу „Руске православне заграничне цркве". Не дуго после тога ова два епископа су тражили да поново буду примљени у окриље „Руске заграничне цркве", пошто њихове молбе нису биле услишене у марту 1994. године, они прелазе на аутономно управљање црквом и рукополажу три нова епископа, и оснивају „Вишу црквену управу руске православне цркве". Већи дио „катакомбних" чланова, који потичу из Викторове линије ступају у састав те цркве. У зиму 1994. године, дошло је до привременог измирења с РПЗЦ, а у фебруару 1995. године, синод РПЗЦ. ставио је под забрану свих пет епископа - овај потез је учврстио раскол. У јуну месецу 1995. године, на чело „Више црквене управе" стао је архиепископ Валентин који је остао на том месту до дана данашњега, а чија је епархија у Суздаљу постала центар ,,нове цркве". У октобру 1998. за време регистарције у државним институцијама, стари назив „Руска православна слободна црква" замењен је у „Руска православна аутономна црква", а на чело овог раскола стао је епископ Валентин Русанцов.

Године 2001. од „валентинове цркве" одвојила се група верника на челу са свештеником Андрејем Осетровим, који је постао један од идеолога гоњења митрополита Валентина. Године 2002. митрополит Валентин је доспео на суд, ради осумњичења за педофилију. Осуђен је, да би касније пресуда била укинута. То није утицало на бројност цркве и само у Суздаљу Валентинова група има 19 храмова (стари податак, данашње стање је увелико различито).

"Архиепископ" Теодор

У састав цркве улази велики број бивших „катакомбних" парохија, а такође дио који је прешао из Руске православне цркве. Суходолска епархија обједињује вернике из Белорусије и Украјине. 12 парохија је уједињено у „Аутономну цркву латвије". Почетком 2001. године, појављују се парохије у Америци, а 2003. организована је парохија и у Бугарској. 2004. године, епископ Григорије (Абу-Асал), по презимену рекло би се да је арапског порекла, одбио је да се подчини захтевима Синода да објасни своје понашање, ради чега је стављен под забрану свештенодејства, после таквог потеза синода основао је своју јурисдикцију ,,РПАЦ Америке". Септембра месеца 2005. године, ради учињене јереси „имјабожија" лишен је чина познати делатник ,,РПАЦ" јеромонах Григорије (Луре), а његове присталице су кажњене с блажом казном. Међутим, јеромонах Григорије није признао ту одлуку и наставио је да служи у храму, сматрајући себе клириком ,,РПАЦ" и изобличавајући неканонске поступке митрополита Валентина. 2006. године, док је црквена управа у Суздаљу, била замрзнута, због болести митрополита Валентина, јеромонах Григорије је саслуживао епископу Севастијану. Чим је митрополит Валентин оздравио и ступио у управу пуном снагом, почетком 2007. године, разаслао је саопштење, да је почетком године, „архијерејски синод", епископа Севастијана ставио под забрану свештенослужења и одлучио га од причешћа на годину дана. За то време је јеромонах Григорије оформио „иницијативну групу РПАЦ", а у мају исте године, настаје подела унутар цркве, т.ј. значајнија група клирика и лаика ,,РПАЦ", која не признаје управу митрополита Валентина и која се дефинитивно формира на „црквеној коференцији" у Бежецку (Тверска област), гдје су представници (клирици и лаици) из шест епархија основали „Привремени црквени савет руске православне аутономне цркве ПЦС РПАЦ" при епископу Севастијану, којему је на чело стао игуман Григорије Луре.

У јануару 2012 године митрополит Валентин је изненада преминуо, неколико дана касније сабор епископа Руске аутономне православне цркве изабрао је архиепископа отрадњенског и северно-кавказског Теодора за новог предстојатеља Руске аурономне православне цркве.

Бугарска

Бугарски митрополит ударио новинарку

Митрополит врачански Калиник Расте нервоза бугарских митополита због објављивања тајних досијеа из којих се види њихова сарадња са службом безбедности. Митрополит Калиник из Враце ударио новинарку Бугарске државне телевизије. Почетак заседања Синода Бугарске православне цркве (БПЦ) прати велика нервоза због објављивања досијеа митрополита и њихове сарадње са Државном безбедности, али и инциденти испред зграде Патријаршије. Наиме, после нервозе бугарских митополита због објављивања тајних досијеа из којих се види њихова сарадња са службом безбедности, уследио је инцидент који се догодио када је митрополит Калиник из Враце ударио новинарку Бугарске државне телевизије. С обзиром на то да су 11 од 15 актуелних митрополита били сарадници Државне безбедности, јуче су се испред зграде патриајршије БПЦ окупили новинари како би их питали о тој теми, али су они одбили да одговарају на питања. Владике које нису били сарадници ДБ-а траже да се сазове ванредни црквено-народни сабор на коме ће, поред архијереја, учествовати и верници. Како је пренела Верска информативна агенција, новинари већ три месеца постављају владикама исто питање, на које још нису добили одговор. Они су, наиме, заинтересовани да сазнају нешто о ставу Синода о тајним досијеима. Једино је митрополит Варне Кирил Ковачев новинарима пручио: "Бог да вас благослови, да сте живи и здрави", док је владика Амвросије новинаре упитао: "Зашто вас то уопште интересује"? Митрополит Калиник је, пак, ударио новинарку државне телевизије Елијану Димитрову, а сам инцидент снимљен је и камером. Синод БПЦ чине сви активни митрополити, па се он још у јавности представља као "мали сабор". По Уставу БПЦ, заседања Синода се одржавају обавезно два пута годишње, јуна и новембра. Садашње заседање означено је као "ванредно". Иако је тема досијеа у дневном реду заседања најављена међу "остала питања" реч је о теми у центру пажње овог заседања и бугарске јавности. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/Region/1062916/Bugarski+mitropolit+udario+novinarku

Расколи у Руској Православној Цркви - 20 века

  „РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА – ЗАГРАНИЧНА“ (Виталија)

Митрополит Виталије

Виталијева „црква" је основана 2001. године после раскола у РПЗЦ, дакле, после умировљења митрополита Виталија, коме је у лекарском извештају доказано да не може да управља црквом, а који је касније сам изјавио да је под притиском напустио управу Цркве и да остаје на њеном челу као митрополит. На сву срећу за њим је пошла мања група клирика, већином из Канаде, Француске и Русије. Петог новембра 2001. године, митрополит Виталије је преименовао своју цркву из „Руска православна загранична црква" у ,,Руска православна црква у изгнанству" (РПЦИ), да би се разликовала од Цркве на чијем је челу митрополит Лавр. Међутим, убрзо је стари назив враћен и тако обједињена црква се поново неслужбено зове „Руска православна загранична црква Виталија". Чим је настала ова јурисдикција митрополит Виталије је своје најближе сараднике рукоположио у епископе. Једини од старих епископа, који је пошао за Виталијем био је епископ кански Варнава, мада је међу свештенеством било много више оних који су се определили да пођу за Виталијем.

На територији Русије, од заграничних епископа, пошла су само два, епископ Лазар и епископ Венијамин, док су се остали приклонили другим расколима. Међутим, доста брзо су се унутар ове Виталијеве групе почели дешавати раздори. Августа месеца 2002. године, Виталијеви епископи у Русији су поставили четири нова епископа, тврдећи да су то урадили уз благослов митрополита Виталија. Три месеца касније имена ових нових епископа нису унесена и неће ни бити у диптих „мансонвилског синода" како се још зове Виталијева црква, јер њихове хиротоније нису признате као валидне. Сада већ шест епископа, можемо рећи бивших Виталијевих, основали су своју „цркву" под називом „Руска истинска православна црква", а продужили су и даље да помињу Виталија као свог поглавара. Такође на територији бившег Совјетског Савеза, делује и епископ Варнава, који се одвојио од митрополита Виталија, окривљујући његово окружење да сувише утиче на престарелог митрополита. Његова је група најбројнија на територији земаља СНД-а. Међутим, против епископа Варнаве нису покренуте никакве мере, иако су на седници „мансонвилског синода" децембра месеца 2003. године, поступци овог епископа окарактерисани као неканонски. Крајем 2003. године, на седници „архијерејског синода", дефинитивно је усаглашена и утврђена структура ,,РПЗЦ(В)", унутар које је владала анархија и непослушност, углавном на територији Русије, где је главни положај покушао да заузме архиепископ Варнава. Европска епархија „мансонвилског синода" подељена је на три дела. Клирицима који су хтели да остану код архиепископа Варнаве било је то и допуштено. После забране, под коју је архиепископ Варнава ставио париског свештеника, секретара синода и може се рећи идеолога ,,РПЗЦ(В)", долази до разлаза између њега и епископа канадског Сергија.

Почетком 2004. године, архиепископ Варнава је, ради нарушавања канонског поретка пензионисан, а пола године касније, због не подчињавања тој одлуци стављен је под забрану свештено-дејства. После чега се архиепископ Варнава прогласио „првојерархом" „РПЗЦ Варнаве". У мају 2006. године, архиепископ Варнава се с покајањем вратио у јурисдикцију митрополита Лавра, где је и примљен. Међутим парохије у Западној Европи које су биле под његовом управом нису одобриле овакав његов поступак и остале су да егзистирају као независна јурисдикција. Парохије које су се налазиле у Русији прешле су код расколника ,,РИПЦ".

"Епископат РПЗЦ" данас

Јуна месеца 2006. године, развило се непријатељство у коме су учествовали с једне стране управник послова Виталијеве цркве, епископ Антоније и епископ Виктор, који контролише митрополита Виталија и с друге стране епископи Владимир и Вартоломеј и свештеник Венијамин. Сукоб је решен тако што су разрешени дужности секретара синода епископ Владимир и свештеник Венијамин. У самој мансовилској обитељи одигравао се сукоб две групе, које су се бориле око приступа митрополиту Виталију, због утицаја на њега у решавању њихових расколничких првенстава. Исте године је епископ Антоније донео решење да привремена управа цркве припада само њему и сазвао је ,,архијерејски сабор" (осим њега учествовао је само епископ Виктор). У току трајања овог сабора рукоположена су два нова епископа што је резултирало дефинитивним расколом унутар раскола, на ,,РПЗЦ" (Антонија) и ,,РПЗЦ"(Виталија-Владимира наследника Виталија).

Украјина

Архиепископ Александар Драбинко – узлет и пад

Уопште, архиепископ Александар је до данас био птица, па чак и важна, али те врсте која не уме да лети. Дакле, према врху власти подстицали су га они који су с њим исте оријентације. У политичком смислу, та оријентација има формулу: "Далеко од Москве". Врло нетрадиционална формула за малоруско православље. Зато је на почетку своје каријере, Саша Драбинко био нетради- ционалан,  да кажем, латентан. Године 2002, још као ђакон Александар је чак написао  антифиларетовску тезу на основу књиге тадашњег свога шефа у прес- служби Украјинске Православне Цркве Василија  Анисимова.

Архиепископ Александар

Референт поглавара УПЦ младић из волинског града Корец постао је 1998 године. Зашто је таква част указана 21-годишњем, студенту тек уписаном на прву годину духовне академије, по свему судећи остаће тајна митрополита Владимира.

„По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7,10)

А први плодови овог именовања су сазрели већ крајем 2004 године, када је ревностани референт преузео на себе функције секретара Кијевске митро- полије и управника послова Украјинске Цркве – на место протојереја Виталија Косовског и архиепископа Митрофана. Није искључено да ова двојица у почетку нису били с тим задовољни,  да енергични помоћник Његовог Блаженства  олакша им и тако пренатрпан распоред. Од многих организаторских брига разборити младић је избавио и самог митрополита. Али, ту се појавила друга страна медаље – с погоршањем здравственога стања митрополита Владимира, који постаде све зависнији од свога бившег келејника, који је изучио све слабости и пориве "дједа" (како је Блажењејшега звао, „унук“ међу „својима“).

Православна Црква на Украјини

Архиепископ Митрофан о променама у Синоду

Управник послова Украјинске православне цркве архиепископ белоцрковски и богуславски Митрофан појаснио је јавности како је дошло до забране одржавања седнице Синода од стране Митрополита Владимира, који се лечи у рехабилитационом центру клиничке болнице у Кијеву.

Архиепископ Митрофан Јурчук

Подсећамо да је Митрополит Владимир предстојатељ Украјинске православне цркве неколико дана пре одржавања седнице Синода послао допис члановима синода да забрањује одржавање седнице. Седница заказана за 21. фебруар је ипак одржана, пре почетка седнице синодски епископи посетили су Митрополита Владимира и добили благослов на одржавање седнице, тим поводом владика Митрофан каже: „Предстојатељ Украјинске цркве заиста је подписао допис којим забрањује одржавање седница синода, ја сам био сведок тога. Ствар је у томе што је тај допис потписан на иницијативу владике Александра, он је саставио тај допис, он га је и дао митрополиту на потпис. Митрополиту Владимиру је тешко да из болнице увуди све потребе цркве и догађаје у цркви и око ње. Архиепископ Александар као његов секретар стално га је погрешно обавештавао о читавој ситуацији и потреби цркве, из тог разлога митрополит није био тачно упознат са поретком ствари“.  

„Сагласан сам с тиме да је формулација с којом је Синод ослободио архиепископа Александра  сa свих дужности поприлично строга, - рекао је владика Митрофан у интервју новинама „Нескучни сад“. Али то није урађено без основе за то. Решења,  две претходне седнице синода, који су заседали под председништвом митрополита Агатангела, владика Александар покушавао је оспорити, иако их је и сам потписивао као члан синода. У задњем покушају покушао је те седнице синода представити као незаконите, нелегитимне. Чак шта више, у једном интервју изјавио је, да је Синод удаљио митрополита Владимира од управе црквеним пословима, што не одговара истини. Медији су те речи узели као оружје против Синода и црквеног поретка, што је нанело огромну штету Цркви. Ако владика Александар сумња у решења, која су донесена јединогласно, то већ значи, да он сумња у саборни црквени разум. Речи о „хули на Духа Светога“ треба разумети метафорички не у правом смислу“.

Што се тиче даљње судбе владике Александра архиепископ Митрофан каже: „ Пошто је владика Александар удаљен с дужности председника ОВЦС-а ( одјел за вањске послове цркве), он више није стални члан Синода, он остаје викарни епископ и секретар митрополита. Делокруг његових обавеза одредиће сам предстојатељ цркве. Надамо се, да ће он осазнати своје грешке и да ће схватити, зашто се с њим све то догодило“.

Е.Г

Православна Васељена

Грузијска Црква бојкотује све православни Сабор

Митрополит Иларион

Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев) у интервију за портал ”Богослов.ру”  говорио је о припремама, одржавању и плодовима Светог и Великог Свеправославног Сабора. 

Према његовим ријечима претпоследње питање права давања Аутокефалије је скоро ријешено. У складу са постигнутим договором Аутокефалија нове самосталне Цркве може се провозгласити само уз сагласност свих Помјесних Православних Цркава.

Последње питање Диптиха по његовим ријечима до данас није озбиљно ни разматрано.  Он је обзнанио да Грузијска Православна Црква није задовољна својим деветим мјестом, на којем се налази у Диптиху свих Истичних древних Цркава и других Помјесних Цркава, већ да ће се безкомпромисно борити за шесто мјесто на које ју је поставила Руска Православна Црква. Митрополит Иларион је саопштио да Грузијска Православна Црква не жели да учествује на Свеправославном Сбору ако јој се не уступи шесто мјесто у Диптиху које данас заузима Српска Православна Црква.

Цели текст прочитајте на сајту Богослов.ру

Украјинска Православна Црква

Кадровске промене у Украјинској Православној Цркви

Архиепископ Александар

Архиепископ Митрофан

Свети Синод Украјинске православне цркве на свом јучерашњем заседању под председништвом митрополита одеског и измаилског Агатангела, а у одсуству због болести поглавара Украјинске цркве Блажењејшег митрополита Владимира, разрешио је од председништва, Одељења спољних послова цркве, архиепископа переслав-хмељницког и вишњевског Александра. Како саопштавају украјински медији, владика Александар је разрешен и одговорности главног редактора званичног сајта Украјинске православне цркве, као и то да је искључен из састава сталних чланова Синода. Украјински медији наводе да је владика разрешен ради недоличног и интригантског понашања и због уношења смутње у јерархију и верни народ.

Архиепископ Антоније

Председником Одељења спољних послова Украјинске цркве постављен је архиепископ бориспољски Антоније, ректор Кијевске духовне академије и семинарије. Уредником званичног сајта цркве постављен је протојереј Георгије Коваленко, а директно ће бити подчињен и одговоран архиепископу белоцрковском и богуславском Митрофану Управнику послова Украјинске Православне Цркве.  

Расколи на Украјини

                                       „УКРАЈИНСКА  АУТОКЕФАЛНА  ПРАВОСЛАВНА  ЦРКВА"

                           (Апостолска)

"Митрополит" Андреј

Украјински јерарси, постављени управом „Апостолске право-славне цркве", октобра месеца су у граду Горњи Дњепар органи-зовали сабор и одвојили се од московке јерархије (исте цркве), свргнули старог кијевског Митрополита и изабрали свог. Затим је уследило неколико епископских хиротонија и ти су епископи упра-вљали парохијама, поједини епископи су имали само по једну парохију. Првобитно црква се звала „Украјинска истино-право-славна црква", али већ у децембру те године свргнувши митро-полита, црква је заменила и име у „Украјинска аутокефална православна црква - апостолска". Од 2006. године, називу је до-дата реч „катакомбна". У јануару 2008 године епископат Украјинске православне цркве апостолске – катакомбне примљен је у јурисдикцију Истинску паравославну цркву русије (Рафаила). Убрзо затим ова црква је променила назив у „Истинска православна црква на Украјини“.

Расколи на Украјини

               „УКРАЈИНСКА  АУТОНОМНА  ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА“града Лвова'

"Митрополит" Петар Петрус

Црквује 1999. године, основао митрополит Петар Петрус, који је 1997. године напустио „кијевску патријаршију" Филарета Денисенка (којом се на кратко сајединио прешавши из УАПЦ), и с покајањем се вратио у Руску православну цркву у чину архимандрита. Међутим већ 1999. године, објавио је оснивање сопствене јурисдикције под именом „Украјинска аутономна православна црква града Лвова". Године 2002. имао је 20 парохија у туркивском и таросамбирском рејонима Лвовске области. Ипак се велики дио тих парохија касније вратио у УАПЦ у епархију епископа Макарија Малетића (Српсог порекла). Касније је код епископа Петра остала само једна парохија која је службено регистрована под називом „Аутономна православна парохија св.ап. Јована Богослова у Лавову".