ГРЧКИ СТАРОКАЛЕНДАРЦИ

„Истинска православна црква Грчке“ (Старокалендарска 1937)

Кратка историја

Званично историја ,,Грчке старокалендарске цркве" почиње 23. марта 1924. године, када је Јеладска црква извршила календарску реформу Мелетија Метаксакиса Патријарха константинопољскога, која је прихватила тако звани „новојулијански „календар, по коме се пасха празновала по јулијанском календару, а непомични празници по грегоријанском. Одмах по реформи црквеног календара, издвојила се мања група „верника" прекинувши општење са канонском Црквом (Атинском Архиепископијом), а пола године након реформе, овим расколницима приступиће и два презвитера. Од првих дана душом против новог календара такође су били и монаси са Свете Горе. У многом не сагласни са политиком Цркве ипак нису прекидали општење с њом, него су у јединству с Црквом продужили служити по старом календару. Појединци су служили по јулијанском календару до своје смрти (као на пример отац Николај Планас +1932.). Митрополит Герман димитријадски увео је нови календар у својој епархији тек 1928. под притиском грчке владе.

Основну улогу у независном покрету узели су на себе мирјани, ујединивши се у ,,Асоцијацију православних". Знак да је Бог с старокалендарским покретом, догодио се 27. септембра 1925. године, када се изнад параклиса Светог Јована Богослова у Атини наводно верницима указао бели крст. Тим поводом публикован је трактат који говори о чуду и број верника се почео нагло увећавати. „Асоцијација православних" је 1926. године, преименована у „Грчка религиозна заједница истинских-православних хришћана", која је почетком тридесетих година бројала око 800 парохија, одвојених од званичне Цркве. Такође се и број свештеника знатнo увећао на рачун монаха са Свете Горе. Први „безепископални" период историје старокалендарског покрета трајао је 11 година. Тек у мају 1935. године, три јерараха Јеладске Цркве, Герман димитријадски, Хризостом са Закинтоса и трећи бивши митрополит флорински Хризостом (Кавуридис), решили су ставити се на чело старокалендарца. Предвиђајући да ће бити притисака са стране државе, та три епископа рукоположили су још четири нова Матеја (Карпатакиса) за врестенског (титуларни), Германа (Варикопулоса) за кикладског, Христофора (Хаджис) за мегаридског и Поликарпа (Лиосис) за диавлијског (титуларни). За председника синода изабран је Герман димитријадски. Канонска Црква и држава брзо су одреаговали. Свих седам расколничких епископа били су похапшени и силом су приведени црквеном суду у јуну 1935. године, а као кривица стављано им је то што су организовали „незаконите скупове" као и непоштовање канонске и законите Цркве. Процес је вођен у непрекидном сукобу са присталицама старокалендарских епископа. Процес суђења је завршен 28. јуна 1935. три епископа су се вратили у састав Јеладске Цркве (Хризостом закинтски и двојица новорукоположених: мегаридски Христофор и диавлијски Поликарп) а остали су били у затвору. Међутим већ у октобру 1935. године похапшеним епископима је било дозвољено да се врате у Атину. А у јуну 1937. догодио се први (из многих који следе) раскол у старокалендарској цркви. Његовим узроком постала је несугласица код епископа: да ли признати Свете Тајне новокалендараца благодатним или не? Два јерарха који нису признавали благодатним свете тајне одвојили су се и основали свој више конзервативни синод, нову „Истинску православну цркву Грчке" (Матејевци), а друга два епископа постали су оснивачи „Истинска православна црква Грчке" тзв. (флорински синод). Тако је изгубљено и никада више постигнуто (иако је било више покушаја) јединство јерархије старокалендараца.